Smatra se da je Mick Collins jedan je od najzanimljivijih autora savremene garažne, a svakako i sveukupne indie scene.
Njegov prvi ozbiljniji bend, The Gories, još za trajanja uspeo je da stekne poštovanja vredan status, a kako je vreme odmicalo, naročito pošto su se Gories raspali, najpre Amerikom, a posle gotovo u svakom delu sveta formirali su se garažni bendovi, po ugledu na ovu detroitsku trojku. 2 gitare, Mick Collins i Dan Kroha (obojica i vokali!!) i oskudan bubanj sa uvek nadrkanom Peggy O’Neil snimili su tri remek-dela od ‘86. do ‘93. i pregršt singlova. Bend bez bas gitare, koji izvodi blues teme uz ogromnu količinu nekontrolisane garažne buke, sa maksimalno primitivnim snimcima koji su većinom rađeni uživo u studiju, bend u kome se na vokalima smenjuju crni (Mick Collins) i beli (Dan Kroha) čovek, uspeo je da skrene pažnju, najpre nezavisne rokenrol javnosti (objavljivali su za Crypt Records, ali i Sub Pop, Estrus, In The Red…), a pred kraj karijere stigla je i ponuda od Warner Bros, međutim bend je bio gotova priča i uskoro se raspao.
Godine koje slede nakon kraja The Gories obeležiće sve veća pojava bass-free garage grupa, a prljava, nedoterana, lo-fi produkcija koja ih je karakterisala, doživeće brojne varijacije kroz mnoštvo njihovim radom inspirisanih bendova, uključujući tu i Blues Explosion, i današnje mega zvezde White Stripes.
Sledeća epizoda Collinsovog rokerskog života vezana je za sastav Blacktop. Uprkos tome što je ovaj bend kratko trajao i što je snimio jedan session koji se posle pojavio najpre na 2 albuma, a potom sve skupa + još na jednom disku, Blacktop su naišli na možda i veće interesovanje nego sami Gories u svoje vreme. Jednostavno, Mick je svojim talentom i reputacijom među kolegama iz branše izborio mesto za sebe na sceni da su se ubrzo mnogi utrkivali da snime neki album ili makar par pesama sa njim, a neki bi se zadovoljili da im samo producira materijal. Zanimljivo je da u to vreme, sredinom 90-tih, Mick svakodnevno sa svojim prijateljem Jimom Diamondom radi na novim pesmama u Jimovom analognom studiju Ghetto Recorders i na neki način iz te saradnje se i rađaju The Dirtbombs, premda će se sam Diamond kao član benda pojaviti nešto kasnije.
U početku The Dirtbombs nisu imali iskristalisanu viziju kako će se bend razvijati. Mick je imao ideju da okupi svojevrsnu all-star ekipu muzičara Detroita i da sa njima na jedan bezuslovan i neposredan način istražuje i pokušava da pomiri žanrove koji su ga naveli da se maši gitare i mikrofona. Prvi radovi benda čoveka koji je u tom trenutku već viđen za garažnog gurua #1 ličili su mnogo više na eksperiment guitar noisea, kraut rocka, a tek bi Mickov soul vokal povremeno otkrivao sa kojeg je izvora pevač pio vodu. Pored toga sam raspored i zaduženja igrača su sve samo ne neki od garage klišea: 2 bubnja, 2 basa i Mick sa grlom i gitarom. I dok su prvi album “Horndog Fest”, i prvih nekoliko singlova popili i koju kritiku, mahom od strane onih koji su očekivali da će Dirtbombs biti isto što i Gories, Mick za sledeći, “Ultraglide In Black”, sprema 12 obrada “crnih” hitova i jednu jedinu koju je sam potpisao. Među obradama našle su se pesme Marvina Gayea, Steviea Wondera, Barryja Whitea, Curtisa Mayfielda, Georgea Clintona, Phila Lynotta, a album je otvorio mnoga vrata ovom sjajnom bendu i pobrao listom pozitivne ocene. Mnogi su pre njih znali da se pozabave obrađivanjem nekih od soul/R’n'B/funk hitova, ali koliko god da su uspevali u tome, nemoguće je a ne primetiti kako je to daleko iza načina na koji to rade ovaj čovek i njegov bend na ovoj ploči.
Jedan od razloga što se bend odlučio da snimi ove 60’s standarde je i Mickova saradnja sa legendom 60’s R’n'B/soula Detroita - Andreom Williamsom kome je par godina ranije pomogao da se vrati iz mrtvih snimivši sa njim i svojim starim ortakom iz Gories, Danom Krohom, remek-delo “Silky”. Ne samo što je vratio Mr. Rhythma iz zaborava, već ga je upoznao sa gomilom ostalih garage bendova i iz tih poznanstava nastaje još jedan odličan album sa Andreom “The Black Godfather” na kojem su, uz Mickovo posredovanje i produkciju sa Andreom nastupili i: Dirtbombs (naravno!!), Blues Explosion, Countdowns, Compulsive Gamblers, Boss Hog, a i čuveni Stooges saksofonista Steve Macaye.
Posle “Ultraglide In Black” Dirtbombs ostaju jedina grupa sa kojom Mick radi (sa 2 super-grupe, King Sound Quartet i The Screws, objavio je ukupno 3 albuma i par singlova od ‘97. do ‘01.) i, što je najvažnije, prestaje da egzistira na nivou projekta, već studijskim i još više koncertnim aktivnostima poprima obrise novog velikog benda Micka Collinsa.
Sledeći veliki korak u karijeri Dirtbombs je naredni album “Dangerous Magical Noise”. Kao i prethodni, nailazi na samo najviše ocene uz konstataciju da je na ovom čoveku svojstven način, dakle s lakoćom, sjedinio vrlo komplikovane žanrove koji su u raznim periodima odrastanja izvršili presudan uticaj na njega - s jedne strane crna muzika: blues, funk, R’n'B/soul, s druge bela: new wave, punk, garage punk, noise.
Upravo ovih dana u prodavnice stiže najnoviji Dirtbombs album, “If You Don’t Already Have A Look”, dvostruki cd na kome su se našle mnoge B strane singlova, retki snimci i potpuno šareni izbor obrada na disku broj 2 (GUN CLUB, ROLLING STONES, SOFT CELL, SMOKEY ROBINSON, YOKO ONO, CHEATER SLICKS, BEE GEES…). Pojavljivanje istog albuma razlog je nove evropske turneje u okviru koje će, konačno, svirati i u Beogradu. Dirtbombs će u subotu, 4. juna nastupiti u Domu omladine