Gig Booking, Concert Organization and R 'n' R Band Promotion » The Dirtbombs

Ring my Belgrade by Ben Blackwell

Bad Music — Thu, 14 Jul 2005 12:38:24 +0000

Dirtbombs’ drummer documents the band’s hubbub in Serbia

European tours for the Dirtbombs have recently become somewhat draining with more responsibility and paperwork. But our latest trip was an exception. Besides a four-day jag at a Barcelona oceanfront hotel that found us rocking the shit out of a couple thousand Spaniards, we (Mick, Pat, Troy, Ko and myself) were all excited and nervous to finally break through the old Iron Curtain and play in Croatia and Serbia.Our biggest worry upon entering the former Yugoslavia was the border guards. Our promoter Aleksander, a twentysomething Serb who’d become indispensable by the trip’s end, said we should be prepared to bribe them. No such need in Slovenia. The uninterested guards lazily waved us through the checkpoint.

The landscape provided a quick, hilly drive, with only two lanes of traffic snaking across the entire country and into Croatia.

What I saw of the city of Zagreb was wholly unremarkable, full of bland ’70s apartment buildings and lots of American-influenced billboards. It looked like any faceless city that we’d driven through in Italy or Germany.

After a very un-Croat pizza dinner, we arrived at KSET (the club) and were greeted by a packed house of sweaty, anxious freaks of all ages – as many men as women. With no opening band and a strict noise curfew, we hurried through pre-show preparations and jumped onstage. As I watched the crowd sing along and go apeshit, the main thing going through my head was this: ‘How do our records get over here’?

Aleksander explained that there are no independent record distributors in the former Yugoslavia. They get indie records through mail-order from the United States or Europe (very rare) or Internet downloads and CD-R’s (the more popular choices). In post-Communist countries, it’s hard for someone to justify paying 10 Euros (about $13 U.S.) for a CD that they can get for free. If that “illegal” alternative wasn’t an option, there wouldn’t have been 300 people bouncing uncontrollably and begging for encores.

Our hotel was adequate, but the old AC unit did little to combat the oppressive heat. Stuck in the hotel for the rest of the evening (it was too late for anything else), I took interest in the toilet handles designed like the volume knob on a stereo. They could turn to ’10′ and the flush would remain continuous until you moved the knob back to the ’0′ position. Spent the rest of the night watching Punk’d, The Daily Show and Larry King Live, and wondered if the locals fully grasped Yankee sarcasm and cynicism. The hotel and the club (400 meters away from each other) were all I was able to see in Zagreb.

While leaving Croatia the next day, the exit border guard asked for a CD and we obliged. Aleksander was invaluable in these situations. Each new border or guard was met with a flurry of harsh, consonant-clustered language, and Aleks smoothed it out.

Upon entering Belgrade we got nailed for speeding. After talking to the local cops for a minute or two from the passenger seat, Aleks stepped out of the van and conversed with them beyond our earshot. It wasn’t a good sign. I was expecting gunfire. Moments later, Aleks returned to his seat and said we were good to go. When asked what he said or did, Aleks replied, “Oh, you know, I said, ‘We late for gig, don’t break my balls,’ and give him 15 Euros.”

Man, I thought Aleks was Superman. The idea of a country where bribes actually work is so much easier (in our position) than court dates or fines. I salute you, the hard-working highway patrolmen of Serbia!

I was shocked at how many buildings in downtown Belgrade still showed signs of a war not a decade old. Crumbling with exposed cement and rebar, it was invigorating to see life for these people go on in the face of a battered past.

And the past felt taboo. I mean, we all knew there was a war, but I was clueless as to who fought whom and what for. Scared of offending anyone, I merely avoided the topic and vowed to read up once I returned home. I was the stereotypical, stupid, uninformed American properly representing our country. I’m sorry, I’ll be prepared next time.

The venue, Dom Omladine, was twice the size of KSET, but the crowd was, again, 300 people. Further, the box office showed that our ticket prices were more expensive than those for Kraftwerk! We found this amusing to no end, yet were given no explanation as to why our price was higher.

Because of a soccer match between Serbia and Belgium, our stage time was 11 p.m. (the game set to end around 10 p.m.) giving people ample time to get to the club. Scheduling the show around a sporting event would never happen in America, but in Serbia you sense the audience had already bonded before they even arrived at the club.

After sound check, I explored and took pictures of bombed buildings, wary of nearby guards wielding arm-length guns. Cars sputtered by belching acrid diesel smoke. I found a public park where every bench held couples making out. And I noticed a large percentage of women wearing pink, as if the color had hit last year and they were trying to catch up with the rest of the world.

The people seemed lively: a street fair still vibrant after sundown, an old man at a newsstand courteous enough to change my Euros into local currency (dinars), a fragrant market of plants and flowers in the middle of the city and the strangely familiar bass-y boom pumping from cars.

The show felt even better than the previous night’s, despite the half-full hall. At both shows the crowds were so grateful for us coming to their country that it was impossible to not appreciate the opportunity. And it seemed to elevate the performance too. The throng insisted on encores, so we ended with me singing “Dirt” for the first time in months. We sold more T-shirts in Serbia than anywhere else on the tour.

Next morning, Aleks rode with us up through the Serbian border. Saying goodbye in the dreary, gray rain was all the more sad. Though our trip in Serbia and Croatia was brief, I relished every second. While they may not buy proper Dirtbombs records, the fans there more than make up for it with fervor, passion for music and gratitude. That beats a royalty check any day.

http://www.metrotimes.com/editorial/story.asp?id=7942

Crno, belo i na kraju zagrljaj

Bad Music — Tue, 14 Jun 2005 02:29:45 +0000

izvor: www.popboks.com/Mick Collins je na pitanje kakvu muziku sviraju Dirtbombs rekao: “Mi sviramo glasni rock’n'roll” Svetlana Đolović foto: Igor Čoko i Rastko Samurović mesto: Dom omladine Beograda
vreme: subota, 4. jun
produkcija: Bad Music For Bad People
Priliku da se uverimo u istinitost gorepomenute tvrdnje imali smo u subotu uveče u polupunoj sali Pogona Doma omladine. Svojevrsna “fanovska” mistifikacija značaja i veličine lika i dela frontmena jedne, ako ništa drugo, a ono vrlo posebne grupe iz Detroita, navela bi prosečnog, zainteresovanog ljubitelja rock’n'rolla da očekuje ni manje ni više nego čudo na sceni.
Postava koju su pored gitariste i pevača Micka Collinsa činili još i dva basa i dva bubnja, priredila je uzbudljivu klupsku svirku koja svojom furioznošću i silinom nikoga od prisutnih nije ostavila ravnodušnim. Energija i iskustvo, lakoća sa kojom barataju pesmama, morali su da osvoje svakog ko je bio spreman da se prepusti.
No, ako ostavimo po strani ushićenje, radost iščekivanja i istorijski značaj ovog gostovanja, jedna stvar je ipak umanjila, inače izuzetan utisak, koji je ostavio sam bend: kvalitet zvuka u sali, tradicionalni problem naših koncertnih prostora, ovoga puta je, na žalost, dosta uticao na kvalitet samog doživljaja muzike. Ta kategorija, koja se ovde tako olako odbacuje kao sekundarna u rangiranju doživljaja rock koncerta, ovoga puta je smetala taman onoliko da svi oni koji nisu najodaniji i potpuno nekritični ljubitelji, uživaju do kraja.Ideja “glasnog rock’n'rolla” ne meri se decibelima. Na trenutke zaglušujuća buka od koje bride bubne opne, potpuno je u drugi plan potisnula najveći kvalitet i posebnost ovog benda – glas Micka Collinsa (koji se u nekoliko pesama bukvalno nije čuo). Vrlo vešti i uvežbani, nadahnuti profesionalci, koji više od pola godine provode na putu, svesni svih tehničkih nedostataka, nastojali su da iritirajuće probleme uzemljenja i monitoringa pokušaju da reše (čitaj: zanemare) kako bi publika dobila najbolje od date situacije. (Mada ne mogu da kažem da nisam osetila blagu smorenost Micka Collinsa kad je i ono malo selotejpa sa mikrofona spalo, ostavljajući ga izloženog manjim strujnim udarima pri svakom kontaktu sa istim.)
Glas i harizma pevača, koji su najveći kvalitet grupe Dirtbombs, ostali su tako neodgovarajuće predstavljeni. “Pa bez njega oni su kao bilo koji drugorazredni cover-band iz Detroita” prokomentarisao je jedan moj prijatelj, blago razočaran, kao i ja, što BAŠ Mick Collins nije bio u zvučnom prvom planu tokom većeg dela koncerta.

Reći ćete da cepidlačim i preterujem, ali izvinite, pravog doživljaja nema bez dobrog zvuka. Ta silna želja da se izmašta ono čega nema i ignoriše ono što objektivno nedostaje, koja krasi svakog pravog ljubitelja dobrog rock’n'rolla u Beogradu, biva i dalje grubo zloupotrebljena od strane onih koji bi morali ozbiljnije i profesionalnije da se bave svim pratećim stvarima koje jedan koncert čine uspešnim.
Sve u svemu, ovo je bilo jedno žestoko rock’n'roll iskustvo. Nekima prosvetljenje, nekima isceljenje. Onaj svečani trenutak kad se susretnu prošlost i budućnost. Onaj “oh, happy day” kad su crni i beli čovek u čvrstom prijateljskom zagrljaju. Razlog da verujemo da je ono što smo izgubili manje od onoga što ćemo tek da dobijemo.

Gara?na klasika

Bad Music — Tue, 14 Jun 2005 02:21:50 +0000

The Dirtbombs (Detroit, SAD) u beogradskom Domu omladine

Zorica Koji?
Gladni ?akali roka, sa svojim crnim stasitim mesijom Bo-didli-jevskog izgleda iza nao?ara na nosu, imena Mik Kolins (ex-Gories) kao predvodnikom, okru?enim, sa svojom gitarom u ruci, jednom udvostru?enom bas-bubanj pretorijanskom gardom okolo, pod uglednom garage rok-pank-klasik soul & R?n?B firmom The Dirtbombs, nastupili su proteklog vikenda u Pogonu beogradskog Doma omladine, pred svojim gorljivim fanovima, punim iskrene ?e?nje da im odaju ovde dostojnu po?tu. Dolaze?i iz okultne kosmolo?ke zvu?ne rerne mitskog grada Detroita, The Dirtbombs ba?tinili su dakako i od The Stooges i od MC5, ali i od odmetnutih komadi?a Motoun-soul legende, ?to je ovu, trenutno izrazito multirasnu postavu, preporu?ilo u startu svakom svestranijem muzi?kom ljubitelju roka, te ovisniku o autenti?nom usmenom predanju na spiritualnim teritorijama popularnog zvuka, kao ?to je u ovom pomenutom primeru i te kako slu?aj.
Okej, The Dirtbombs ne razo?aravaju odista od prvog svog trenutka stupanja na scenu, ulaze?i u soni?ni obra?un sa propisanim brzinama rasprostiranja sopstvenih ?anrovskih aglomeracija na svaki poznati na?in. Isuvi?e poznat, reklo bi se, toliko ?ak da vam svaka njihova pesma zvu?i prisno kao kakva gara?na klasi?na ve?ba iz nekakvog imponuju?eg rokenrol stila, defini?u?i svoj ofanzivni pristup pri tom dodu?e manje onom tipi?no bela?ki suvom i jednodimenzionalnom agresijom, a mnogo vi?e i pre svega zapaljivim vrenjem muzi?kog mno?tva, ?ijoj prefinjenosti atraktivnih uzora, od arhetipskog soula i R?n?B, preko bu?nog bazi?nog roka, pa do psihodeli?nih perjanica, britanske i one Haight Ashbury provenijencije podjednako, The Dirtbombs dodaju proto-pank ubrzanje, u ovako posve?enom klasiranju herojskog doba rok istorije.
Mnogo uzbudljiviji u ne?to umerenijim tempima svoje repertoarske trajektorije, u kojima glasovna crna rasko? Mika Kolinsa, pra?ena divljim prate?im krikovima, stupa u svom najblistavijem izdanju naporedo sa melodijskom toplinom i decentnom interpretativnom euforijom od pedigrea, nego u onim kataklizmi?nim momentima koncerta, koji igraju na sigurno koktelom sirove snage i punog gasa, The Dirtbombs priredili su ve?e po?tene svirke i sajma najuglednijih ?anrova iz prve ruke. Pa dobro, iz druge. Ali, da je svaki “second-hand” posao barem samo ovakav…

Intervju: Mick Collins [The Dirtbombs]

Bad Music — Tue, 14 Jun 2005 02:14:29 +0000

Koncertno “ludilo” u Beogradu ovog proleća nastavlja se na najneverovatniji način.

Spektakularna detroitska super-grupa THE DIRTBOMBS i magični Mik Kolins po prvi put dolaze u Beograd zaslugom Bad Music For Bad People i to je događaj o kojem će se pričati i dugo pamtiti.

Poziv za ovako nešto nije potreban. Mislim da je velika čast za sve nas koji živimo u Srbiji, da smo u prilici da Mika i prijatelje vidimo i slušamo “uživo”.

Evo šta je o koncertu napisao prijatelj koncerta (i POPdepresije) Freedom:
Gledali ste JonSpencerBluesExplosion i izašli sa koncerta mokri do gole kože, bez grla i bez… devojke? Želite da se vratite na isto mesto i povratite sve što ste izgubili. Koncert The Dirtbombs, najvećeg soul benda među garažnim bendovima, prilika vam je za sve ili ništa. Mick Collins, najuspaljeniji četrdesetogodišnjak među rokerima biće vaš jedini protivnik. Obračun u Domu omladine, 4. juna u 22h. Domaćini: BadMusicForBadPeople & Pop Depresija (podrška: Moć Veštica)

ZZa početak razgovora, reci nam nekoliko osnovnih podataka o kompilaciji koja je upravo izašla, “If You Don’t Already Have A Look” (In The Red) i koja je i povod za ovu turneju The Dirtbombs. Najzad će fanovi imati pravu priliku da na jednom mestu čuju sve 7-inčere i retke pesme sa kompilacija i tribjuta. Da li ima neka pesma zbog koje ti je posebno drago da je najzad našla mesto na CD-u? Da li ti nedostaje ono vreme, kada su nove pesme prvo izlazile na singlu, a tek posle toga pojavljivale se i na pločama?
MK> Tu su svi singlovi, zatim puno neobjavljenih pesama, koje su bile ili odbijene ili nikad nisu izašle zbog ko zna kojih sve razloga i tu je još 6 novih pesma koje sam napisao baš za kompilaciju.
Ne znam baš da li ima nekih posebnih pesma, ali sam zbog dve pesme jako srećan. To su “Correspondence” i “She played me like a booger”. Mislim da su snimljene istog dana i zvuče najbliže onome kako sam prvobitno želeo da bend zvuči. Te dve pesme najtačnije odslikavaju moju ideju o zvuku grupe the Dirtbombs. Mi još uvek objavljujemo singlove, čak će nekoliko pesama sa ovog albuma biti objavljeno kao vinil singlovi.

Reci mi nešto više o bendu i ljudima koji danas čine The Dirtbombs. Manje-više ovo je skoro dvadeseta postava grupe od početka, pre desetak godina? Da li je ovo postava koja JE the Dirtbombs?
MK> Muzika sama po sebi ostaje uvek ista. Ljudi se menjaju ali zvuk benda ostaje manje-više isti. Sada su sa mnom Ko Melina iz benda Ko & The Knockouts, ona je bila između bendova i ponudila se da pomogne kad sam tražio basistu i evo sada je skoro već dve godine član benda. Tu je zatim Troy Gregory, koji svira sa bendovima The Witches i The Stepsisters, a u the Dirtbombsima takođe svira bas, i to je njegov treći bend. Bubnjar Ben Blackwell sa mnom je već godinama… U Detroitu svi muzičari pored svog, sviraju u još nekom bendu. To nije ništa neobično i svi su se već navikli na to. Svi uskačemo jedni drugima kada treba.

Da li je to dobro ili loše? Nekad bi možda poželeo nešto sasvim novo…
MK> To je dobro. Svi se dobro poznajemo od ranije. A kad sviraš u nečijem bendu, onda to radiš na njihov način, a kad oni dođu kod tebe, sviraju na tvoj način.

Da li bi ikad svirao sa, racimo, Karlom Kregom?
MK> On dolazi na naše koncerte.

Da, pretpostavljam, ali da li bi radio s njim?
MK> Vrlo rado.

OK, to sam htela da čujem.
MK> Upravo sam gostovao na jednom house maxi singlu. U pitanju je numera sa prošlogodišnjeg Moodymannovog albuma “Mahogany Brown”, a on je još jedan od poznatih likova sa detroitske tehno scene. On je upravo sada na turneji po Evropi, tako da smo zapravo obojica ovde u isto vreme…

Verujem da si ‘otvoren’ za većinu muzike koja dolazi iz tvog grada?
MK> O da. Pa svi smo. Kao što sam rekao, mi idemo na njihove svirke, oni dolaze na naše, kad si u Detroitu, sve je to jedna manje-više ista scena, nije rascepkano kao u Evropi…

The Gories su se praktično raspali kada je trebalo da potpišu ugovor sa “mejdžorom”. Zamisli situaciju, da se kojim slučajem to nije desilo, kako bi zvučala ta “sledeća” The Gories ploča na Warneru?
MK> …Šta bi se desilo da su Gories potpisali za mejdžor etiketu? Ne bi zvučali nimalo drugačije.

Pa šta se dogodilo?
MK> Smučili smo se jedni drugima. Ništa komplikovano, samo više nismo mogli da se podnesemo.

Kako je došlo do toga da napravite bend (The Gories) bez bas-gitare?
MK> Nas dvojica (Mick i Dan Kroha) smo bili očajni gitaristi i bila su potrebna dva čoveka da bi gitara zvučala dobro. Ja sam u originalnoj postavi bio basista, ali sam zbog toga morao da se okanem basa. Samo zato što smo obojica bili jadni gitaristi.

Sa The Screws obradio si pesmu The Storm Rolling Stonesa. Sada na kompilaciji imaš pravi “medli” Stons pesama sagrađenih oko “No Expectations”. Šta misliš o Stonsima? Da li imaš omiljenu ploču? Ljudi se nekako uvek opredeljuju – Mik je mozak, a Kit je srce benda… Kakvo je tvoje mišljenje?
MK> Ja volim Rolling Stones. Bolje reći, ja još uvek volim Rolling Stones. Što sve više nije slučaj. Većina rokera misli da su oni previše potrošeni, ali mene svako malo uspeju da iznenade nekom pesmom koja možda i ne završi na albumu, već se pojavi kao neki bootleg, a ispadne veoma dobro. Mislim da su OK, nemam ništa protiv njih. Originalno smo snimili “No Expectations” za tribjut kompilaciju “Like a Rolling Stones”. I znali smo kad su nas pozvali da će verovatno tražiti samo obrade pesama iz faze sa Brajanom Džonsom. Mi smo zapravo hteli da uradimo “Emotional rescue” i nisu nam dali, jer ne vole Stonse posle Brajana Džonsa. A ja ih volim.

I pored mnogo kvalitetnih bendova iz Detroita, koji su se pojavili u poslednjih 10-ak godina, neki ljudi misle da su ceo komercijalni uspeh pokupili White Stripes. Sta mislis o njima i posebno o Džeku Vajtu? Da li je Džek Vajt “manipulator, genijalac, mesija ili prevarant”?
MK> On nije ništa od toga. On je jednostavno Džek. Mediji mogu da pričaju šta god im padne na pamet, ali on je to što jeste. To je moglo da se desi bilo kom bendu iz Detroita i to nimalo ne bi promenilo naše mišljenje i odnos prema njima. Jer mi se uglavnom poznajemo “sto godina” i uspeh ništa ne menja na tom planu. Ono kako ih ja doživljavam je moja stvar i “hajp” me uopšte ne zanima. Mislim, recimo, da je novi album, “Get Behind Me Satan” jako dobar, ako ga još niste čuli…

A Blues explosion?
MK> Nisam čuo Džonov novi projekt Heavy Trash (sa Mattom Verta-Rayem), ali verujem da je dobar. I Džon je neko koga dugo poznajem. Teško mi je da komentarišem i Džeka i Džona jer su mi oni ipak previše bliski. To su mi prijatelji i zaista nemam objektivan odgovor u vezi s njima. Samim tim što ih poznajem, oni su u redu. Neke njihove stvari volim više od nekih drugih, ali sve u svemu, to nema veze sa mnom. I nemam ništa ni protiv koga.

Kako ti se čini njihov uticaj na globalnu scenu i celokupni izgled muzike danas?
MK> Pa oni su sigurno mnogo više uticali na to nego ja. Ja pri tom uopšte ne sviram muziku koja ima ikakve veze sa bluzom. Džon Spenser i Džek Vajt imaju mnogo bližu vezu sa tom muzikom od mene. Ja svoju muziku doživljavam kao najdirektniji rock, pre nego bluz ili soul. Ja čak ni ne razmišljam u tim terminima. U mojim očima, ono što oni sviraju je drugačije od onoga što ja sviram. To je ok, kul, nije baš moj “trip”, ali poštujem.

Muzička štampa pati od toga da stalno pravi neke kategorizacije i da grupe svrstava u određeni, pravac, žanr i sl. Kako bi ti opisao muziku koju the Dirtbombs sviraju i koji su uticaji dominantni?
MK> Kad me ljudi pitaju kakvu muziku sviraju The Dirtbombs, ja kažem – glasnu muziku. To odgovaram kao iz topa! To stvarno i jeste čistokrvni rokenrol i tu nije potrebno nikakvo dodatno objašnjenje. A nema ni dobrog načina da se objasni. To je jednostavno glasni rokenrol. To pokušavam da sviram i verujem da je to ono što ja sviram.

Da li te nervira kad čuješ definicije tipa ‘crossover između garažnog roka i svega ostalog, r&b-ja, soula, new wavea, panka…’?
MK> Da, prilično me nerviraju takve stvari. Jer kad sam svirao “garažni rok” niko to nije hteo da sluša, a sad kad to više ne sviram – svi hoće da me uguraju nazad. A ja više ne sviram garažni rok. Ono što sada sviram je prilično drugačije. Isto se odnosi i na pominjanje soula u mojoj muzici – ljudi se prema tome postavljaju kao da je u pitanju neki moj poseban trud. Ja pevam onako kako sam vaspitan i kako sam naučio, i zato me gotovo pogađa kad neko kaže da ‘se posebno trudim da napravim r&b stvar’, jer to nije istina. Trudim se da sviram rokenrol.

Da li ti se dopada da imaš veću publiku?
MK> Da, veoma.Tokom godina i rada sa The Gories, Blacktop, The Dirtbombs, The Screws, King Sound Quartet, Detroit City Council… tvoje gitarsko umeće menjalo se i usavršavalo. Šta mislis o sebi sada kao gitaristi? Da ti neko zada da napišes prikaz sebe kao gitariste, šta bi napisao? Ko su ti uzori? Koga danas posebno ceniš od gitarista?
MK> Ja sam grozan gitarista. I sviram samo zato što moram nekako da uposlim ruke dok sam na sceni i pevam. Ja sam zapravo počeo karijeru u rok bendu kao bubnjar. Kad smo osnovali the Gories, svi smo izabrali instrument koji nismo znali da sviramo. Tako sam ja završio sa basom, a kasnije sa gitarom. Stvarno mislim da nisam bog-zna-kakav gitarista, bolji sam danas nego pre 15 godina, ali to i dalje nije ništa posebno. Gitarista na kog najviše želim da ličim u ovom trenutku je Snakefinger.

Ima ljudi koji misle da je r’n'r nešto što menja svet ili je to tako bilo bre 30ak godina, a sada vole da se odsećaju i očajnicki se hvataju za svakog novog i drugačijeg muzičara i prave od njega “predvodnika”. Šta ti mislis? Kakva je uloga rok muzike sada? Zabava ili nešto više?
MK> Jako sam zadovoljan zbog ekspanzije daunlodovanja muzike sa interneta. Mislim da je to fantastično. Korporacije bez stvarnog interesa za muziku previše dugo držale su kontrolu nad tim kakvu i koju muziku ljudi će da slušaju. I sada, zahvaljujući jednostavnom ‘peer to peer’ šerovanju fajlova, svako može sam da odluči da li mu se neka muzika sviđa ili ne. Ako im se svidi, mogu da odu i kupe disk. Nekoliko ljudi mi je reklo da je kupilo naš album pošto su ga prethodno skinuli sa neta i svideo im se. I mislim da je to prava stvar. Gotovo je sa diskografskim kućama u ovom današnjem obliku. I hvala Bogu da je tako. Iskren da budem, smeću je mesto u kanti za đubre. Polako dolazi vreme kad svako može da postane takoreći poznat, samim tim što je na internetu. Svakom bendu to može da pođe za rukom. Sve što ti je potrebno je vebsajt i pesme. I to je super. To znači više bendova neko ikada pre. A ljudi će sami da odluče – dobri će da prežive, loši će da propadnu. A to je sve što nam je potrebno.

Pre par godina u Beogradu je veliki koncert održao Andre Vilijams. Gde je on sada i šta radi i da li možda opet planirate neku saradnju?
MK> On je živeo u Austriji neko vreme, a onda se vratio u Čikago. Neko mi je nedavno javio dok smo bili na putu, da se čak vratio u Alabamu. To je poslednje što sam čuo o njemu – znači, ili je u Čikagu ili u Alabami. Nisam se čuo s njim prilično dugo, jer smo obojica bili jako zauzeti. Pre nekoliko godina smo snimili jedan singl zajedno, ali on nikada nije objavljen.

Hoće li biti?
MK> Ne znam. To je do diskografske kuće.

Pa stavite ga na internet.
MK> Upravo tako. Ma, diskografska kuća je platila da se to uradi i onda su taj singl ostavili na nekoj polici. E to već nije moj problem, pošto sam dobio svoje pare.

Šta slušas ovih dana? Neka nova grupa koja ti se posebno dopala? Da li ti se dešava da kada te pitaju ovako nesto, a ti kažeš da npr. sada slušas dens ili elektronsku muziku, da se ljudi razočaraju? Kao da ti nemaš pravo da slušaš ništa drugo osim onoga što sviraš !?
MK> Kad god me neko pita takvo pitanje ja im kažem tačno ono što slušam. I odgovor ih obično začudi…

Očekujem da čujem nešto veoma eklektično…
MK> Veliki bend koji slušam ovih dana su The Velvelettes, Motown vokalni kvartet. Njihov najveći hit bio je “Needle in a Haystack”. Upravo im je izašla Antologija i to slušam po ceo dan. Tu je zatim danski kompozitor Karl Nilsen, koji je napisao tri simfonije i to mi se dopada u poslednje vreme. Zatim, nikad zapravo nisam prestajao da slušam Yellow Magic Orchestra, japanski pop bend. Ima li nešto baš novo šta slušam ovih dana? To je dobro pitanje. Da, zapravo ima. M.I.A. pevačica iz Šrilanke, to se puno vrti u našem kombiju ovih dana, ne znam kako se zove taj album ali je kod nas veliki hit. Slušam takođe i mnogo afričkih rok bendova, u poslednje vreme se pojavilo dosta kompilacija sa tom muzikom i to mi se jako dopada. I naravno, pošto sam iz Detroita, volim muziku sa teškim, jakim ritmom i uvek slušam neku dance muziku.

Neki singl posebno?
MK> Mančesterski bend Unabombers je apsolutno spektakularan, obažavam sve njihove singlove. Ima nešto u devetominutnom brejku na kongama, što mogu da slušam bez prestanka…

Unutrašnje sagorevanje

Bad Music — Tue, 14 Jun 2005 02:09:55 +0000

Koncert The Dirtbombs
4. jun 2005.
Dom omladine Beograd
Autor: Žikica Simić

«Nikad nisam bio u Engleskoj, ali volim Bitlse», pevao je svojevremeno Hojt Ekston. Slično je i sa mnom: nisam bio u Detroitu, ali obožavam tamošnju muziku. Od Miča Rajdera, MC5 i The Stoogesa, preko Boba Sigera i Teda Njudženta, do The White Stripes, Soledad Brothersa i The Sightsa. Postoji «višak značenja» u tom «zvukovlju». Nešto što je povezano sa lošim životom i političkom ekonomijom; uverenost u subverzivni potencijal i socijalnu relevantnost. Beogradski nastup sastava The Dirtbombs, jednog od najboljih sa aktuelne detroitske scene, i pored sve žestine i rezolutnosti, imao je, u tome smislu, romantičarsku auru. Mik Kolins i njegova kohorta veruju da su buka i bes garažnog roka još uvek važni.

Svojevremeno je Fransoa Trifo govorio da voli američke filmove zato što se u njima uvek mogu videti neki ljudi koji sjajno rade svoj posao. Tako je bilo i na koncertu The Dirtbombsa. Garažni posao je pošteno odrađen. Saznanje da američki rokeri uvek isporuče bazični kvantum po čemu se jedan događaj prepoznaje kao autentično rokerski, glavni je nauk subotnjeg događaja.

The Dirtbombs su nastupili u neobičnom petočlanom sastavu: dva bubnja, dve bas gitare (jednu je svirala kosooka Ko Ši čiji je matični bend Ko & The Knockouts bio u prvim redovima detroitskog neogaražnog buma), plus Mik Kolins kao gitarista i pevač! Raspored instrumenata je nagovestio ono što će se desiti: opasno garažno prangijanje u ritmu motora sa unutrašnjim sagorevanjem napravljenog u nekoj detroitskoj fabrici. Savršena izvođačka rutina pretvorila je Pogon Doma omladine u poprište negativne utopije. Uz malo mašte moglo se zamisliti da će se bendu na sceni, u nekom trenutku, pridružiti detroitski robotizovani policajac iz filma Pola Verhovena.

Beogradski nastup The Dirtbombsa odvijao se u skladu sa ciljem koji je Mik Kolins sebi postavio još dok je predvodio bend The Gories: «Mi hoćemo da budemo najsiroviji, najgrublji i najprimitivniji bend koji je ikada postajao». Gitara je režela kao poludela motorna testera, ritam sekcija gruvala kao da su se sve mašine iz detroitskih fabrika ujedinile u nastojanjima da proizvedu pulsacije koje će srušiti svaku prepreku na koju naiđu. Posebno uvrnuće predstavljao je Kolinsov «crni» glas, nesvojstven garažnom roku. Njegov scenski manirizam, sviranje gitare zubima i leteće špage a la Pit Tausend nisu imali estradni karaktera. Pre bi se mogli shvatiti kao ritualni elementni.

Apsolutni vrhunac večeri bila je fantastična «izvedba» numere «Motor City Baby». Zvučala je kao najbolji broj sa legendarne zbirke Leni Keja «Nuggets». «Gola kao pištolj», svedena na koitalni ritam i najjednostavniju melodiju, prožeta energijom čiji se izvor nalazi negde u između nogu, bila je himna nepristajanja i prava na različitost. Slično je bilo i sa napevom «Here Comes That Sound Again».

Posle DKT/MC5 čuli smo The Dirtbombs, još jedan veliki bend sa detroitske scene. Za mesec dana čućemo i najveći The White Stripes. Dobro je zato ovaj tekst završiti u duhu tog grada, najpoznatijom radničkom parolom: Proleteri svih zemalja ujedinite se!

Dirtbombs (Detroit, MI, U.S.A.)

Bad Music — Tue, 14 Jun 2005 00:57:57 +0000

Smatra se da je Mick Collins jedan je od najzanimljivijih autora savremene garažne, a svakako i sveukupne indie scene.
Njegov prvi ozbiljniji bend, The Gories, još za trajanja uspeo je da stekne poštovanja vredan status, a kako je vreme odmicalo, naročito pošto su se Gories raspali, najpre Amerikom, a posle gotovo u svakom delu sveta formirali su se garažni bendovi, po ugledu na ovu detroitsku trojku. 2 gitare, Mick Collins i Dan Kroha (obojica i vokali!!) i oskudan bubanj sa uvek nadrkanom Peggy O’Neil snimili su tri remek-dela od ’86. do ’93. i pregršt singlova. Bend bez bas gitare, koji izvodi blues teme uz ogromnu količinu nekontrolisane garažne buke, sa maksimalno primitivnim snimcima koji su većinom rađeni uživo u studiju, bend u kome se na vokalima smenjuju crni (Mick Collins) i beli (Dan Kroha) čovek, uspeo je da skrene pažnju, najpre nezavisne rokenrol javnosti (objavljivali su za Crypt Records, ali i Sub Pop, Estrus, In The Red…), a pred kraj karijere stigla je i ponuda od Warner Bros, međutim bend je bio gotova priča i uskoro se raspao.
Godine koje slede nakon kraja The Gories obeležiće sve veća pojava bass-free garage grupa, a prljava, nedoterana, lo-fi produkcija koja ih je karakterisala, doživeće brojne varijacije kroz mnoštvo njihovim radom inspirisanih bendova, uključujući tu i Blues Explosion, i današnje mega zvezde White Stripes.
Sledeća epizoda Collinsovog rokerskog života vezana je za sastav Blacktop. Uprkos tome što je ovaj bend kratko trajao i što je snimio jedan session koji se posle pojavio najpre na 2 albuma, a potom sve skupa + još na jednom disku, Blacktop su naišli na možda i veće interesovanje nego sami Gories u svoje vreme. Jednostavno, Mick je svojim talentom i reputacijom među kolegama iz branše izborio mesto za sebe na sceni da su se ubrzo mnogi utrkivali da snime neki album ili makar par pesama sa njim, a neki bi se zadovoljili da im samo producira materijal. Zanimljivo je da u to vreme, sredinom 90-tih, Mick svakodnevno sa svojim prijateljem Jimom Diamondom radi na novim pesmama u Jimovom analognom studiju Ghetto Recorders i na neki način iz te saradnje se i rađaju The Dirtbombs, premda će se sam Diamond kao član benda pojaviti nešto kasnije.
U početku The Dirtbombs nisu imali iskristalisanu viziju kako će se bend razvijati. Mick je imao ideju da okupi svojevrsnu all-star ekipu muzičara Detroita i da sa njima na jedan bezuslovan i neposredan način istražuje i pokušava da pomiri žanrove koji su ga naveli da se maši gitare i mikrofona. Prvi radovi benda čoveka koji je u tom trenutku već viđen za garažnog gurua #1 ličili su mnogo više na eksperiment guitar noisea, kraut rocka, a tek bi Mickov soul vokal povremeno otkrivao sa kojeg je izvora pevač pio vodu. Pored toga sam raspored i zaduženja igrača su sve samo ne neki od garage klišea: 2 bubnja, 2 basa i Mick sa grlom i gitarom. I dok su prvi album “Horndog Fest”, i prvih nekoliko singlova popili i koju kritiku, mahom od strane onih koji su očekivali da će Dirtbombs biti isto što i Gories, Mick za sledeći, “Ultraglide In Black”, sprema 12 obrada “crnih” hitova i jednu jedinu koju je sam potpisao. Među obradama našle su se pesme Marvina Gayea, Steviea Wondera, Barryja Whitea, Curtisa Mayfielda, Georgea Clintona, Phila Lynotta, a album je otvorio mnoga vrata ovom sjajnom bendu i pobrao listom pozitivne ocene. Mnogi su pre njih znali da se pozabave obrađivanjem nekih od soul/R’n'B/funk hitova, ali koliko god da su uspevali u tome, nemoguće je a ne primetiti kako je to daleko iza načina na koji to rade ovaj čovek i njegov bend na ovoj ploči.
Jedan od razloga što se bend odlučio da snimi ove 60′s standarde je i Mickova saradnja sa legendom 60′s R’n'B/soula Detroita – Andreom Williamsom kome je par godina ranije pomogao da se vrati iz mrtvih snimivši sa njim i svojim starim ortakom iz Gories, Danom Krohom, remek-delo “Silky”. Ne samo što je vratio Mr. Rhythma iz zaborava, već ga je upoznao sa gomilom ostalih garage bendova i iz tih poznanstava nastaje još jedan odličan album sa Andreom “The Black Godfather” na kojem su, uz Mickovo posredovanje i produkciju sa Andreom nastupili i: Dirtbombs (naravno!!), Blues Explosion, Countdowns, Compulsive Gamblers, Boss Hog, a i čuveni Stooges saksofonista Steve Macaye.
Posle “Ultraglide In Black” Dirtbombs ostaju jedina grupa sa kojom Mick radi (sa 2 super-grupe, King Sound Quartet i The Screws, objavio je ukupno 3 albuma i par singlova od ’97. do ’01.) i, što je najvažnije, prestaje da egzistira na nivou projekta, već studijskim i još više koncertnim aktivnostima poprima obrise novog velikog benda Micka Collinsa.
Sledeći veliki korak u karijeri Dirtbombs je naredni album “Dangerous Magical Noise”. Kao i prethodni, nailazi na samo najviše ocene uz konstataciju da je na ovom čoveku svojstven način, dakle s lakoćom, sjedinio vrlo komplikovane žanrove koji su u raznim periodima odrastanja izvršili presudan uticaj na njega – s jedne strane crna muzika: blues, funk, R’n'B/soul, s druge bela: new wave, punk, garage punk, noise.
Upravo ovih dana u prodavnice stiže najnoviji Dirtbombs album, “If You Don’t Already Have A Look”, dvostruki cd na kome su se našle mnoge B strane singlova, retki snimci i potpuno šareni izbor obrada na disku broj 2 (GUN CLUB, ROLLING STONES, SOFT CELL, SMOKEY ROBINSON, YOKO ONO, CHEATER SLICKS, BEE GEES…). Pojavljivanje istog albuma razlog je nove evropske turneje u okviru koje će, konačno, svirati i u Beogradu. Dirtbombs će u subotu, 4. juna nastupiti u Domu omladine