Chris Eckman je osnivač, multiinstrumentalista, pevač i glavni autor pesama čuvenog benda The Walkabouts iz Sijetla. The Walkabouts su od osnivanja 1983. godine izdali preko 15 albuma za izdavače kao što su Glitterhouse, Virgin i Sub Pop. Njihov najnoviji album „Travels in the Dustland“ izdat je za Glitterhouse u oktobru ove godine.
Eckman je objavio i tri solo albuma, a poslednji je „Last Side of the Mountain“ (2008). Svi tekstovi pesama pozajmljeni su iz stihova koje je napisao afirmisani slovenački pesnik Dane Zajc. U njegove ostale muzičke poduhvate spadaju i Dirtmusic (gde mu se pridružuju Hugo Race i Chris Brokaw) i L/O/N/G, akustično-elektronski projekat sa Rupertom Huberom iz bečkog dauntempo dueta Tosca.
Uz to, intenzivno radi i kao producent koji je tokom poslednjih nekoliko godina producirao albume Stevea Wynna, The Bambi Molesters i umetničke grupe iz Malija Tamikrest and Lobi Traore.
Pored The Walkabouts i pomenute solo karijere, Chris Eckman ima i zapažen duet sa koleginicom iz matičnog benda Carlom Torgensen (Chris & Carla), sa članovima The Bambi Molesters sastav The Strange, a najnovija okupacija van The Walkabouts mu je americana kvartet Chris Eckman & The Frictions.

The Frictions je formirao 2006. sa bivšim članovima blues-garage bendova Hic Et Nunc i Silence. Radi se o energičnom, poetskom rokenrol sastavu koji svoje uzore nalazi u bendovima kakvi su Neil Young & Crazy Horse, Television i Dream Syndicate. Prvi album The Frictions izlazi krajem 2011.
Novi i možda najzanimljiviji projekat darovitog Chrisa Eckmana beogradska publika imaće priliku da pogleda uživo u petak, 9. decembra u klubu Gun Club (Miloša Pocerca 10) od 22:00.

Karte po pretprodajnoj ceni od 1000 dinara mogu da se kupe i rezervišu u Pinball Wizard Records radnji (TC EUROCENTAR, makedonska 30, lokal 15, telefon: 011/3348-664) kao i na svim prodajnim mestima Eventima.

MySpace
The Frictions
YouTube:

Poster:

Recenzija koncerta

Josh „The Reverend“ Peyton je u najranijoj mladosti bio „zaražen“ muzikom. Najpre preko očevih ploča Boba Dylana, Neila Younga i Jimija Hendrixa.
U dvanaestoj godini dobio je prvu gitaru i sa bratom (Jayme Peyton) formira klinački bend Drive-Thru koji uglavnom nastupa po lokalnim žurkama. Ubrzo mu prijatelj sugeriše da obrati pažnju na velikane bluesa (B.B. King, Muddy Waters i Bukka White), što rezultira dubljim zaranjanjem u istoriju muzike, do predratnog perioda contry-bluesa i Charlieja Pattona, te njegovog karakterističnog finger-picking stila sviranja gitare. Peyton već oko svoje dvadesete zna da je to žanr u kojem hoće da se okuša. 2003. venčava se devojkom Breezy koja mu ukazuje na Squirrel Nut Zippers, sjajan roots-swing sastav, a on njoj otkriva delta i country blues. Mladi par počinje da piše svoje pesme, pridružuje im se i brat mu Jayme i 2004. formiraju prodični trio – The Reverend Peyton’s Big Damn Band:
Reverend Peyton – gitara/vokal
Jayme Peyton – bubnjevi
Breezy Peyton – ribaća daska (washboard)
Priča dalje ide za današnje vreme malo neobičnim tokom. Bend uvežbava repertoar, svira kratko po lokalnim rupčagama, privlači pažnju promotera obližnjih blues festivala, da bi na kraju završio u Clarksdaleu, Mississippi gde u Ground Zero klubu sviraju dve noći zaredom kao zvezde večeri, inače popularnom blues klubu glumca Morgana Freemana.
Pošto su svirali kao predgrupa na turneji sa Mary Prankster i nakon ludačke 40-točasovne vožnje od Indijane do Kalifornije na sledeći nastup, shvataju da je bend najvažnija stvar i potpuno se posvećuju životu ozbiljnih koncertnih zabavljača. Odmah po povratku u Indijanu prave dvorišnu rasprodaju svega što imaju, kupuju kombi i kreću na skoro neprekidnu turneju koja uključuje preko 250 koncerata godišnje još od 2006. Zaista, malo koja grupa može da se pohvali tolikom kilometražom, čak i one koje egzistiraju više od decenije, a Big Damn Band je praktično bio na početku karijere, sa tek jednim i to samizdat albumom! Svirali su svuda po Americi, Kanadi, kao i Evropi, uključujući i redovne koncerte u Irskoj i Engleskoj.
„Na kraju smo svirali sa svima: preko punk rock bendova do bluegrass i alt-country bendova”, kaže Reverend kad bi ga pitali o tipičnom Big Damn Band performansu. Dok mnogi country sastavi vole da pričaju o svojoj autentičnosti, Reverend Peyton’s Big Damn Band se dokazao u tome žrtvujući sve zarad karijere: „Sve što smo imali prodali smo i jednostavno zapalili na put. Počeli smo lokalno i stvar je krenula da raste. Pre nego što smo stigli da se okrenemo prodali smo 5 hiljada primeraka našeg demo snimka. Onda smo izdali album ’Big Damn Nation’ (Family Owned Records, 2006.) i pomislili – Hajde da probamo da radimo samo ovo, da krenemo da putujemo i vidimo šta će da se desi. I, upalilo je! Težak je to način, ali danas moraš da bukvalno na tacni serviraš svoju muziku ljudima, da im je baciš pred noge.“
Retke dane kada nisu na turneji provode u komponovanju novih pesama i snimanju sledećeg albuma, te im je i tu produktivnost na zavidnom nivou – ne računajući samizdat rezanac – „The Pork’n’Beans Collection“, do sada su objavili 5 dugosvirajućih ploča. Treći LP – „The Whole Fam Damnily“ – dospeo je do 4. mesta Billboardove Blues liste za 2008. godinu, a sledeći – „The Wages“ iz 2010. – do 2. pozicije iste ugledne liste. Inače, brat Jayme Peyton napušta grupu pre snimanja „The Wages“ i od tada je na poziciji bubnjara Aaron Persinger.
Saradnja sa irskim folk rokerima Flogging Molly koji su ih u dva navrata (2007. i 2008.) počastili zajedničkom turnejom, pomogla im je da dođu do ozbiljnog izdavača – SideOneDummy Records, za kog objavljuju poslednja tri albuma. „Peyton On Patton“ iz jula ove godine u samo prvoj nedelji prodaje stiže do 7. mesta pomenute Billboardove Blues liste albuma. Iz naslova ploče jasno je da su želeli da se na ovaj način oduže velikanu country-bluesa, kao neprekidnoj inspiraciji tokom dosadašnje karijere, čiji jednostavan i istovremeno osoben stil i danas zvuči jednako uzbudljivo kao i tokom bezmalo 100 proteklih godina.
Big Damn Band od svojih ranih dvadesetih šibaju country blues pankerskom energijom i beskompromisnim stavom adekvatnom njihovom uzrastu. Više od sedam godina sviraju po svim prostorima gde jedan bend može da se obre, od skučenih, zadimljenih barova, klubova raznih kapaciteta, do ogromnih festivala i koncertnih hala sa hiljadama mesta za posetioce. Publika koja dolazi da ih vidi/čuje pripada različitim generacijama, ali i različitim žanrovskim podgrupama: od klinaca koji slušaju melodični pank, metalaca, skejtera, do sredovečnih garage-rock fanova i još starijih rock i blues purista. Ako postoji bend koji na planeti Zemlji može da okupi ovako neobičnu ekipu koja u transu uživa svih 90 minuta njihovog nastupa, onda su to The Big Damn Band, a pred takvom činjenicom prosto u vodu padaju sve top-liste, prebrojavanja pojavljivanja na muzičkim TV stanicama i ostale moderne merne jedinice kvaliteta. Uostalom, svo se navedeno šarenilo jasno vidi u sjajnom spotu za veliki hit „Clap Your Hands” sa prošlogodišnjeg albuma „The Wages“.

Sa naslednicima kakvi su Reverend Peyton’s Big Damn Band, Charlie Patton, ali i Son House, i Furry Lewis, te ostali pioniri žanra mogu spokojno da počivaju. Big Damn Band uspeo je da pronađe taj žar, rasplamsa ga kroz albume i konstantne koncertne nastupe, raspiri ga jednim potpuno punk-rock stavom u sviranju i, što je možda i najvažnije – prenosi ga dalje, na mlađe generacije, klince koji pohode njihove koncerte i sanjaju o formiranju sopstvenih rokenrol bandi. Sam Reverend Peyton kaže: „Kada ljudi idu na koncert oni hoće da vide show i nema ništa novo u tome. Charlie Patton je svirao zubima i glavom 1930, i sad ljudi kažu da je to bio punk rock, ali ljudi to rade već stotinama godina. Kantri bluz je bio prvi punk rock, ako mene pitate. “

Reverend Peyton’s Big Damn Band po prvi put nastupaju u Srbiji ove jeseni. Beogradski koncert tempiran je za utorak, 15. novembar u klubu Gun Club (Miloša Pocerca 10) od 22:00. Karte se po pretprodajnoj ceni od 1000 dinara mogu kupiti u Pinball Wizard Records radnji (TC „EUROCENTAR”, makedonska 30, lokal 15) i na svim prodajnim mestima Eventima.

Official
MySpace
Wikipedia
Facebook
RPBDB @ SideOneDummyRecords

YouTube:

Poster:

Recenzija beogradskog koncerta i brdo odličnih fotografija!!

Recenzija koncerta #2

Iz Lugana u Italijanskom delu Švajcarske dolaze nam trash džezeri The Pussywarmers.

Postoje od 2006. Do sada su izdali dva odlična albuma My Pussy Belongs to Daddy (2009) i The Chronicles of… (2011) oba za kultnu Švajcarsku etiketu Voodoo Rhythm Records.

Njihov zvuk je prljava mešavina džeza iz “Dope n’ Glory” ere dvadesetih i evropskih tradicija valcera, tarantele i polke, upakovan u sirovu punk egzekuciju. Poslednjih godina važe za klupsku atrakciju i miljenici su zapadnoevropske i američke muzičke kritike.

U Beograd dolaze prvi put u okviru svoje Meeting the East turneje na kojoj će svirati i u Italiji, Sloveniji, Mađarskoj i Hrvatskoj.

Beogradski nastup The Pussywarmers planiran je za utorak, 18. oktobar u Gun Club-u (Miloša Pocerca 10)od 22:00. Cena karte je 400 dinara u pretprodaji (Pinball Wizard Records, TC “Eurocentar”, makedonska 30, local 15) i 500 dinara na ulazu u klub, neposredno pred nastup.

MySpace
The Pussywarmers @ Voodoo Rhythm Records

YouTube:

Besplatan download

My Disco su oformljeni 2003. u Melburnu, Australija. Ispočetka njihov muzički izraz pripadao je math-rocku, sa čestim promenama rifova i ritmova, te izlomljenim deonicama. Momentalno pobuđuju pažnju u alternativnim krugovima, što zbog interesantne muzike, što zbog nekovencionalnih koncerata po parkovima, magacinima, tamošnjim vukojebinama i sličnim neobičnim mestima. Bend odmah kreće i sa turnejama po inostranstvu, mahom po „nepopularnim“ zemljama kao što su Tajland, Kina, Meksiko…
Nakon nekoliko singlova i EP-ja, My Disco objavljuju album prvenac 2006. pod naslovom “Cancer” . Ploča donosi znatnu promenu u zvuku, bend se okreće minimalizmu i repetitivnosti. Naslov je donekle simboličan jer je basista i pevač, Liam Andrews, u to vreme oboleo od hočkinsonove bolesti. Srećom, to je sada iza njega.
Krajem 2007. My Disco snimaju drugi album – “Paradise” i to u Čikagu, u studiju čuvenog Stevea Albinija (Big Black, Rapeman, Shellac) – Electrical Audio – koji se na istom našao u ulozi snimatelja. Albini uspeva da uhvati živi zvuk benda i nije čudo da se My Disco vraćaju u Electrical Audio 2010, gde snimaju i svoju treću ploču – “Litle Joy” . Ovaj put minimalizam je doveden do savršenstva u spoju sa hipnotičkim ritmovima što rezultira najvišim ocenama kod rok kritičara širom sveta.
Živi nastupi su prava slika benda. Ritam, gitarski rifovi i oko granice bola visina decibela koje proizvode na koncertima sada su već osobenost po kojoj se My Disco izdvajaju iz mora drugih predstavnika guitar-noise ili post-rock žanra.
Karte za beogradski koncert su u pretprodaji u jedinoj prodavnici vinila u gradu – Pinball Wizard Records (TC “Eurocentar”, makedonska 30, local 15) po ceni od 500 din. Na ulazu u klub, neposredno pred nastup, cena karte biće 700 din.

YouTube:

MySpace
My Disco @ Wikipedia
Official

brdo odlični fotografija sa koncerta!!
recenzija koncerta

Rođen u ruralnom Arkanzasu i inficiran Mississippi Delta bluesom, Tav Falco je imao samo jedan izbor – da se preseli u Memphis i započne R’n’R karijeru.

Najpre se priključio Jim Dickinsonovom bendu Mud Boy & The Neutrons. Već na prvom nastupu skrenuo je pažnju na sebe tako što je tokom koncerta zgrabio motornu testeru i isekao gitaru u momentu izvođenja Lead Belly-jeve “Bourgeois Blues”. Bio je to šok za sve prisutne, a Alex Chilton, koji je bio među posetiocima znao je da govori o tom brutalnom i neočekivanom performansu kao o momentu koji mu je promenio život.

Ubrzo potom Tav Falco osniva Panther Burns, prateći sastav kroz koji je prodefilovalo više legendarnih imena poput Roberta Palmera, Rona i Dona Easleyja, Jima Dickinsona, Rossa Johnsona, Alexa Chiltona… Bend izdaje svoj debi “Behind The Magnolia Curtain” 1980. godine. Potpuno nesvakidašnji miks više žanrova (delta blues, rockabilly, garage punk, ali i mambo, i druge plesne varijante!!). Karakterističan sloppy i “out of tune” zvuk po kome ce se Panther Burns izdvojiti iz mase drugih debitanata bili su dovoljni da bend stekne naklonost nezavisne, ali i mainstream rock štampe.

Višestruki umetnički talenat (Falco se bavio/bavi slikanjem, plesom, fotografijom, snimio je par filmova i u par drugih se okušao kao glumac) pomogao mu je da vremenom postane jedan od par kultnih figura moderne američke muzike. Uticaj koji je Falco imao na gotovo sve garage/blues bendove Sjedinjenih Država 90-tih godina prošlog veka samo je potvrda njegovog dara da stvori jednako dobru frenetičnu rockabilly pesmu, klasičan garage punk stomp, “traljavu” varijantu country bluesa, kao i visoko stilizovani tango i po koju italijansku jadikovku (kemp pristup obradama Deana Martina ili nekog italijanskog kanconjera posebno je vidljiv na albumu “Shadow Dancer”, 1995 Upstart Sounds).

Pretposlednji studijski album “Panther Phobia”(2000 In The Red Records) istinsko je remek-delo američke muzike, a Falco se uhvatio obrada country blues pesama opskurnih i znanih izvođača, vrativši se u garažne lo-fi vode.

Prošle godine za Stag-O-Lee Records objavljuju dugo očekivani album “CONJURATIONS: Séance for Deranged Lovers”.
Tav Falco’s Panther Burns nastupaju pred beogradskom publikom u okviru BELEF festival 6. avgusta. U pratećem bendu Tava Falcoa još jedno je veliko ime – Ken Stringfellow (The Posies) koji će svojim setom prethoditi nastupu Panther Burns.

Tav Falco @ Wikipedia
Panther Burns @ Wikipedia
MySpace
Ken Stringfellow
Ken Stringfellow @ Wikipedia

YouTube:

Ukoliko ne znate, The Bambi Molesters su, uz Laibach, najpoznatije rokenrol ime u svetskim okvirima, a da dolazi sa teritorije bivše Jugoslavije.
Bend je formiran u prvoj polovini 90-tih. Prvo, kasetno izdanje «Play Out Of Tune», objavljuju ‘95. za «Slušaj najglasnije», a prvi oficijelni album «Dumb Loud Hollow Twang» izlazi ‘97. za «Dirty Old Town». Naredne 2 godine provode promovišući svoju instrumentalnu muziku širom Hrvatske, Slovenije, ali i Evrope da bi ‘99. potpisali ugovor sa «Dancing Bear» iz Zagreba za koju snimaju sledeći album – «Intensity!». Ova će im ploča prokrčiti put do svetske slave i Bambi Molesters postaju jedan od najzanimljivijih surf-rock bendova novije generacije. Slede sve češći koncerti sa velikim imenima poput: The Cramps, Man Or Astro-man?, Flaming Sideburns, Chrome Cranks, da bi u julu iste godine u Kopru svirali ispred R.E.M.
Poznantsvo sa Peterom Buckom i Michaelom Stipeom pomaže im prilikom realizacije sledećeg albuma – «Sonic Bullets – 13 From The Hip» («Dancing Bear», decembar 2001.). Naime, kreativni dvojac R.E.M. prepoznaje vanserijski talenat u mladom sastavu iz Siska i Peter Buck producira i kao muzičar učestvuje u nekoliko numera na novom albumu. Takođe, okuplja i prilično fino društvo američkih rokera koji će svojim doprinosom u studiju pomoći da «Sonic Bullets – 13 From The Hips» izađe iz lokalnih okvira i nađe put do ljubitelja dobre muzike širom planete. Na albumu, pored Bucka, gostuju i Scott McCaughey (Young Fresh Fellows, R.E.M., Minus 5), Chris Eckman (Walkabouts), Terry Lee Hale, te pevač finskih garage-punk legendi The Flaming Sideburns – Speedo Martinez.
2002. album je licencno objavljen za «Big Beat», podetiketa «Ace Records». Bambi Molesters ovom pločom osvajaju više nagrada u Hrvatskoj, a koncertna aktivnost širom planete se nastavlja, te stižu čak i do Novog Zelanda. Album dobija izuzetno visoke ocene u magazinima «Mojo», «Uncut», a ni uticajni «Pitchfork» ne škrtari u recenziji «Sonic Bullets – 13 From The Hip».
Tokom 2003. bend obilazi Evropu i svira na velikim festivalima, a potom prate R.E.M. na nekoliko koncerata kao predrgupa.
Krajem 2003. pojavljuje se «Dumb Loud Hollow Twang – Deluxe» koji snimaju ponovo i dodaju mu nekoliko novih pesama, a gotovo istovremeno izbacuju i DVD dokumentarac «The Bambi Molesters Backstage Pass». U međuvremenu, sa Chrisom Eckmanom kao vokalom formiraju sastav The Strange i objavljuju album «Night Of Forgotten Films» gde se kao producent pojavljuje ugledni Phill Brown (Bob Marley, Roxy Music, Robert Palmer, Led Zeppelin…).
2005. prvenac The Strange i poslednji album Bambi Molesters za potrebe evropskog tržišta preuzima «Warner Music» i na taj način bend uspeva da dođe do još šire publike budući da im se album može naći u svakoj bolje snabdevenoj muzičkoj prodavnici starog kontinenta.
Prošle godine Dancing Bear izdaje dugo očekivani LP i CD pod nazivom “As The Dark Wave Swells” po mišljenju kritike najbolje ostvarenje u karijeri.

Bambi Molesters
MySpace

YouTube:

Singing Loins oformljeni su krajem 1990. Chris Broderick (vokal) i Chris Allen (gitara, bendžo, mandolina) želeli su da na jedan antitradicionalistički način pristupe pisanju novog engleskog folka, više se oslanjajući na efekat emocije koja izlazi iz interpretacije nego na tehniku i uobičajene šablone. Kao takvi, odmah su bili prezreni od strane konzervativne folk kritike, ali su zato privukli ogromnu pažnju liberalnijih poznavalaca, zapravo svih poštovalaca folk muzike koji su smatrali da je potrebna «sveža krv» da bi se ostarelo telo engleskog folka bolje osećalo.
Umnogome im je pomogao i Billy Childish (Milkshakes, Mighty Caesars, Headcoats, Buff Medways). Geniju njihovog zemljaka nije promakao strahovit potencijal Singing Loins i od samog starta verovao je da su oni prosto «odabrani» da engleskom folku vrate stari sjaj na jedan potpuno neuobičajen način – pišući nove, svoje pesme i izvodeći ih tehnički prosečno, ali sa strahovitim emotivnim pražnjenjem. Akustična gitara, bendžo, mandolina i štap sa zvončićima kojim Broderick drži ritam stvaraju jednostavnu zvučnu sliku, obezbeđujući pozadinu vrsnim Broderickovim stihovima otpevanim «iz dubine duše». U «kućnom studiju» Billyja Childisha snimaju svoja prva 2 albuma uz svesrdnu podršku samog vlasnika, ali i ostale poznate ekipe iz Childishovog okruženja kao što su Bruce Brand, Kyra Rubella i Holly Golightly. Singing Loins, podržani od strane najvećeg genija garage punk-a danas, dobijaju visoke kritike, kako za albume, tako i za živo izvođenje svojih pesama. Zanimljivo je da su zbog antitradicionalizma i neskrivenog oslanjanja na eruptivne Broderickove vokalne deonice postali miljenici najpre punk, a potom i sve druge publike. Otuda su markirani kao folk-punk bend, baš kao nekada ranije i, po mnogo čemu srodni im, The Pogues. Upravo sličnost sa The Pogues čini da se glas o Singing Loins čuje dalje od Medwaya, čak van Ostrva i ovaj akustičarski duet odlazi na nekoliko turneja pre nego što će da prestane sa radom u drugoj polovini 90-tih.
2004. na nagovor pomenute ekipe koja ih je u startu podržala (Childish, Golightly, Rubella) Singing Loins odlučuju da se opet aktiviraju i snimaju najpre kompilacijski dvostruki LP i CD «Complete and utter» kao i sjajan povratnički album «Songs to hear before you die». Sada ih je trojica u grupi (novi instrument je akordijan!!), a same pesme su nešto kompleksnije i kvalitetnije snimljene, no to nije oduzelo ni trunku od prepoznatljive im emocije. Broderickova izvedba uverljivo mami suzu na jednako vešt način kao što slušaočevo lice zari osmehom, a to je karta jača od svih ostalih u špilu.
«The drowned man resuscitator», naredni je album iz 2007. i možda njihov najveći komercijalni uspeh do sada obzirom da im je doneo visoke ocene u muzičkoj štampi. Znatno «umiveniji» od ranijih izdanja i unekoliko sporiji prodrmao je uspavanu folk scenu i skrenuo ozbiljniju pažnju.
Sledeća ploča, «The Unravelling England» (2009, Damaged Goods) donosi i dve novine. Najpre, znatno prljaviji, pankerski zvuk i četvrtog člana benda Johna Forrestera na kontrabasu.
Krajem januara, kao i obično za Damaged Goods, izlazi novi album – «Stuff» po mišljenju ostrvske kritike njihovo najozbiljnije delo u dvadesetogodišnjoj karijeri.

Official
MySpace
Singing loins @ Damaged Goods

YouTube:

Black Magic Six osnovani su u Helsinkiju leta 2006. i od samog početka čine ga dva člana: Mr. Lew Siffer i Mr. J-Tan. Nakon više koncertnih provera sopstvenog materijala, bend početkom 2008. izdaje svoj prvi album u CD formatu „Evil Acupunction“, a ubrzo idu na veliku turneju u okviru koje su obišli Finsku, Dansku, Holandiju, Nemačku, Austriju, Švajcarsku, Mađarsku, Bugarsku, Tursku, Švedsku, Rusiju i Estoniju, ali i daleku Argentinu. Svirali su sa: Messer Chups, Dead Elvis & His One Man Grave, Mama Rosin, The Notorious HiFi Killers, The Untamed…
Isti album krajem godine biva objavljen i u vinil formatu koji putem poznatih distributera dospeva i u prodavnice ploča širom Evrope, SAD, Australije i Japana.
Marta prošle godine, Black Magic Six ispaljuju novu dugosvirajuću ploču „Black Magic Six: Doomsday Bound“, a kasnije sviraju sa znatno većim imenima kao što su legendarni surf sastav iz 60-tih – The Trashmen ili jedan od najpoznatijih oneman bendova – Bob Log III.
Duo gitara/bubanj, u popularnoj muzici tako rasprostranjen poslednjih deceniju i nešto, u slučaju Black Magic Six, a za razliku u odnosu na sve prethodne varijante iste postavke, donosi vidno osveženje i autentičnost. Njihov bučni miks više žanrova od bluesa i garage punka do rocka i heavy metala ubedljiv je koliko je i originalan u porodici dvočlanih bendova. Već su ih nazivali miksom Howlina Wolfa i Venom, The Stooges-AC/DC-Dead Kennedys, a neki ih smatraju underground braćom Danka Jonesa. Ipak, muzički izraz ovih momaka dovoljno je samosvojan i, imajući u vidu koliko često sviraju uživo, za godinu-dve njihov duo biće i sam navođen kao influenca za pojavljivanje nekih novih gitara/bubanj sastava.
Black Magic Six su svoj debitantski koncert u Srbiji bukirali u beogradskom klubu Žica (Kraljevića Marka 5) za petak, 15. april od 21:00. Karte su u pretprodaji u Pinball Wizard Records (TC Eurocentar, makedonska 30, lokal 15) po ceni od 400 din. Na ulazu u klub – 500 din. Vrata kluba se otvaraju u 20:00, koncert počinje tačno u 21:00.

MySpace
Facebook
GaragePunk
Reverbnation
PunkRockers

YouTube:

Poster:

Četvrtak, 3. februar – Beograd @ Gun Club (gost: Mylutin)

Petak, 4. februar – Pirot @ Dom kulture

Subota, 5. februar – Senta @ Mojo

Singing Loins oformljeni su krajem 1990. Chris Broderick (vokal) i Chris Allen (gitara, bendžo, mandolina) želeli su da na jedan antitradicionalistički način pristupe pisanju novog engleskog folka, više se oslanjajući na efekat emocije koja izlazi iz interpretacije nego na tehniku i uobičajene šablone. Kao takvi, odmah su bili prezreni od strane konzervativne folk kritike, ali su zato privukli ogromnu pažnju liberalnijih poznavalaca, zapravo svih poštovalaca folk muzike koji su smatrali da je potrebna «sveža krv» da bi se ostarelo telo engleskog folka bolje osećalo.
Umnogome im je pomogao i Billy Childish (Milkshakes, Mighty Caesars, Headcoats, Buff Medways). Geniju njihovog zemljaka nije promakao strahovit potencijal Singing Loins i od samog starta verovao je da su oni prosto «odabrani» da engleskom folku vrate stari sjaj na jedan potpuno neuobičajen način – pišući nove, svoje pesme i izvodeći ih tehnički prosečno, ali sa strahovitim emotivnim pražnjenjem. Akustična gitara, bendžo, mandolina i štap sa zvončićima kojim Broderick drži ritam stvaraju jednostavnu zvučnu sliku, obezbeđujući pozadinu vrsnim Broderickovim stihovima otpevanim «iz dubine duše». U «kućnom studiju» Billyja Childisha snimaju svoja prva 2 albuma uz svesrdnu podršku samog vlasnika, ali i ostale poznate ekipe iz Childishovog okruženja kao što su Bruce Brand, Kyra Rubella i Holly Golightly. Singing Loins, podržani od strane najvećeg genija garage punk-a danas, dobijaju visoke kritike, kako za albume, tako i za živo izvođenje svojih pesama. Zanimljivo je da su zbog antitradicionalizma i neskrivenog oslanjanja na eruptivne Broderickove vokalne deonice postali miljenici najpre punk, a potom i sve druge publike. Otuda su markirani kao folk-punk bend, baš kao nekada ranije i, po mnogo čemu srodni im, The Pogues. Upravo sličnost sa The Pogues čini da se glas o Singing Loins čuje dalje od Medwaya, čak van Ostrva i ovaj akustičarski duet odlazi na nekoliko turneja pre nego što će da prestane sa radom u drugoj polovini 90-tih.
2004. na nagovor pomenute ekipe koja ih je u startu podržala (Childish, Golightly, Rubella) Singing Loins odlučuju da se opet aktiviraju i snimaju najpre kompilacijski dvostruki LP i CD «Complete and utter» kao i sjajan povratnički album «Songs to hear before you die». Sada ih je trojica u grupi (novi instrument je akordijan!!), a same pesme su nešto kompleksnije i kvalitetnije snimljene, no to nije oduzelo ni trunku od prepoznatljive im emocije. Broderickova izvedba uverljivo mami suzu na jednako vešt način kao što slušaočevo lice zari osmehom, a to je karta jača od svih ostalih u špilu.
«The drowned man resuscitator», naredni je album iz 2007. i možda njihov najveći komercijalni uspeh do sada obzirom da im je doneo visoke ocene u muzičkoj štampi. Znatno «umiveniji» od ranijih izdanja i unekoliko sporiji prodrmao je uspavanu folk scenu i skrenuo ozbiljniju pažnju.
Sledeća ploča, «The Unravelling England» (2009, Damaged Goods) donosi i dve novine. Najpre, znatno prljaviji, pankerski zvuk i četvrtog člana benda Johna Forrestera na kontrabasu.
Krajem januara ove godine, kao i obično za Damaged Goods, izlazi novi album – «Stuff» koji je u uobičajenim najavama što prethode samom izdanju već markiran kao njihovo najozbiljnije delo u dvadesetogodišnjoj karijeri.
Početkom februara dolaze na kraću turneju po Srbiji da pred ovdašnjom publikom potvrde zašto su najbolji engleski raw-folk i punk-folk (kako god vam je drago) bend poslednjih nekoliko decenija.
Karte za beogradski koncert mogu da se kupe u kafeu Šikarica (skadarska 22) i Pinball Wizard Records prodavnici (TC Eurocentar, makedonska 30, lokal 15, tel: 011/3348-664) po pretprodajnoj ceni od 800 din.

Official
MySpace
Singing Loins @ Damaged Goods

YouTube:

“U poređenju sa Andreom Williamsom Little Richard zvuči kao Pat Boone” – Lux Interior (The CRAMPS)

Andre Williams je ’56. imao prvi hit na američkoj R’n’B top ten listi – “Bacon Fat”. Sledili su: “Greasy Chicken”, “Humpin, Bumpin’ & Thumpin’” (pre desetak godina “pozajmljena” od Fat Boy Slima!!), “Rib Tips”, “Pass The Biscuits”, “Jail Bait”…
’61. počinje da radi za MOTOWN RECORDS i Berryja Gordyja, najpre kao producent (Marvin Gaye, Mary Wells, Contours, Stevie Wonder…), ali je tokom narednog perioda više puta gubio, a potom dobijao posao kod iste etikete što kao producent, što kao A&R agent.
’63. je napisao “Shake A Tail Feather” veliki hit za Five Du-Tones (vidi filmove “Hair Spray” i “Blues Brothers”!!).
U drugoj polovini 60-tih zauvek napušta MOTOWN i kreće da radi kao producent/izvođač za CHESS RECORDS.
Samo par godina kasnije, početkom sledeće decenije, započinje po sebe pogubnu saradnju sa Ikeom Turnerom. Ike ga uvodi u svet kokaina iz kojeg se Andre posle nekoliko godina izvlači, ali posledice su takve da završava proseći na mostovima Čikaga sve do kasnih 80-tih!!
U modernoj rokenrol istoriji na Andrea ukazuju najpre The Cramps obradivši “Jailbait” i svrstavši čak 2 njegova R’n’B hita na legendarnoj “Born Bad” kompilacijskoj seriji. No ni to nije bilo dovoljno da se ruinirani kralj lascivnog R’n’B/soul/funka vrati u centar pažnje muzičke javnosti.
Tek u drugoj polovini 90-tih, uz veliku pomoć svojih fanova Jona Spencera i 2/3 The Gories (Dan Kroha i Mick Collins) Andre se vraća u studio. 1998. sa dvojcem iz The Gories u Detroitu snima svoj definitivni comeback album – “Silky” objavljen iste godine za IN THE RED RECORDS. Sudbina se još jednom smeši ovom crnom šefu ciganske duše i Andre postaje heroj nove garažne generacije. Već na sledećem albumu (“The Black Godfather” 1999, IN THE RED RECORDS) prate ga Jon Spencer Blues Explosion, The Dirtbombs, Cheater Slicks, Countdowns i Compulsive Gamblers. Mr. Rhythm se nakon dve decenije plaćanja danka poigravanju sa drogama i neprestanim alkoholizmom vraća u ulozi predvodnika moderne garažne produkcije. I dok je u ranoj fazi svoje karijere imao probleme zbog svojih produkcijskih egzibicija i bio markiran kao problematičan autor zbog otvorenih aluzija na tabu teme (seks, droge, alkohol…), Andre Williams upravo na te dve karte gradi svoj povratak u svet muzike.
Jon Spencer ga uzima za izvršnog pruducenta “Acme”, a Andrea i Spenecerove Blues Explosion možete čuti i na “Acme Plus” u numeri “Lap Dance”. Potom Mr. Rhythm nekoliko puta obilazi Evropu i Ameriku (jednom i Australiju) na zajedničkim turnejama sa Jon Spencer Blues Explosion, Countdowns, Cheater Slicks, Beasts Of Bourbon…
U junu 2001. za NORTON RECORDS objavljuje album “Bait & Switch”. Sama činjenica da se na ploči kao gosti pojavljuju Ronnie Spector (Ronettes) i Rudy Ray Moore, njegovi ispisnici, potvrda je Andreovom neprestanom radu u prethodnih 5 godina. Ovaj put produkcija je osetno hi-fi, a njegov prepoznatljivi raw sexual R’n’B/soul stil vešto je upakovan i pitak čak i onima kojima su “Silky” i “The Black Godfather” zazvučali suviše sirovo.

Dve godine, nakon uspešne evropske turneje sa GREEN HORNET, opet za NORTON RECORDS, pojavljuje se live album “Holland Shuffle”.
Potom, 2006, za PRAVDA RECORDS izlazi “Aphrodisiac” na kojem ga prate sjajni DIPLOMATS OF SOLID SOUND. Andre je i dalje opsednut seksom, koji je i ovde tema broj 1. Zvuk je znatno više soul nego na poslednjih nekoliko ploča, samim tim i album je pitkiji i može da komunicira sa publikom koja ne ljubi garažna gitarska krljanja, prisutna na albumima za IN THE RED RECORDS.
2008. je godina još jedne pozitivne prekretnice u životu velikog umetnika. Sa THE NEW ORLEANS HELLHOUNDS snima “Can You Deal With It”, pojavljuje se i dokumentarni film “Agile Mobile & Hostile – A Year with Andre Williams”. Ipak, najvažnije od svega je da se konačno uspešno leči od alkoholizma. Ova promena pomaže da u poodmakloj starosti izgleda bolje nego pre 10-ak godina, da su mu živi nastupi besprekorni, te da uprkos godinama biva dovoljno svež i raspoložen da održi pregršt koncerata u SAD i Evropi.

Početkom 2010. godine Andre Williams objavljuje svoj prvi roman – “Sweets”, a samo par meseci potom i novi album “That’s All I Need” za BLOODSHOT RECORDS.
Neuništivi sin R’n’B/soul-a, otac funka, deda garage rocka i pradeda rapa, svira četvrti put u Beogradu, tek nešto više od 2 meseca po prethodnom nastupu!!
Koncert je planiran za subotu, 8. januar od 22:00 u nedavno otvorenom rokenrol prostoru GUN CLUB (Miloša Pocerca 10).

Karte su u pretprodaji u jedinoj prodavnici vinila u gradu – Pinball Wizard Records (TC “Eurocentar”, makedonska 30, local 15, rezervacije na tel: 011/3348-664) po ceni od 1000 din i u kafeu Šikarica (Skadarska 22) već od subote, 11. decembra. Inače, ovo će da bude i prva kraća srpska turneja za Andrea Williamsa i njegov bend budući da u nedelju, 9. januara nastupaju i na Mećavniku u okviru Kustendorf festivala 2011.

Wikipedia
MySpace
Andre Williams @ Pravda Music
Andre Williams @ Bloodshot Records
Andre Williams @ In The Red Records
A Year With Andre Williams
Andre Williams @ Snag Films
LIVE AT THE DETROIT CONCERT OF COLORS
JULY 17, 2010

YouTube:

Posteri:

beograd @ gun club:

kustendorf: