Subota, 27. mart @ LivingRoom, SKC od 22:00

Smatran jednim od pionira punk scene u Njujorku sredinom 70-ih, Vincent je sa sastavom Testors (koji su zvuk zasnivali na buci dve gitare i bubnja, bez basa, uz dosta Vincentovog vrištanja) nastupao u čuvenim klubovima Max’s Kansas City i CBGB.

Već posle godinu dana postojanja, njihovu karijeru je 1977. usporio Sonnyjev šestomesečni boravak u maloletničkom zatvoru zbog “uništavanja gradske imovine i posedovanja droge”.
Bend je konačno 1980. izdao prvi singl “Time is Mine/Together”, ali je zbog niza incidenata Vincent završio u mentalnoj bolnici na “posmatranju i lečenju”.
Između ostalog, muzičar se tokom nekog gostovanja na radiju potukao sa Lennyjem Kayom, gitaristom Patti Smith Group, a onda je tokom jednog koncerta na bini upalio vatru koja je izmakla kontroli i aktivirala protivpožarni sistem u dvorani koji je poprskao bend, publiku i opremu.
Vincent se 1981. godine odselio u Mineapolis gde je osnovao bend Sonny Vincent And The Extreme, ali je i tu hapšen zbog neposedovanja vozačke dozvole i neoprezne vožnje, posedovanja droge, napada na policiju i opiranja hapšenju. Završio je osam meseci u zatvoru.

Snimio je danas raritetni umetnički film Mannequin World koji je ocenjen kao bizaran, a posle izbacivanja sa Univerziteta za umetnost i dizajn u Mineapolisu zbog performansa, počeo je dugogodišnju karijeru baveći se umetničkim instalacijama koje uključuju film, svetlo i pokret.

Sa Bobom Stinsonom iz kultnog američkog sastava The Replacements 1986. je osnovao je kratkotrajni bend Model Prisoner.
Pošto im je uskraćen ulazak u Kanadu, članovi benda se opijaju “poslednji put” i odlučuju na zajednički odlazak na lečenje od alkoholizma.
Vincent i Stinson se na terapiji ponašaju nemarno, pa trojica ostalih članova napuštaju lečenje i bend, a njih dvojica se vraćaju alkoholu.

Tokom karijere Vincent je bio najproduktivniji sa bendom Shotgun Rationale sa kojim je objavio albume “Who Do They Think They Are?” (’90.), “Beyond Rebellion” (’92.) i “Roller Coaster” (’93.).
Na poslednjem albumu u nizu gostovali su i nekadašnji članovi Velvet Undergrounda: Maureen Tucker i Sterling Morrison, kao i gitarista Stoogesa Scott Asheton.
Shotgun Rationale završavaju karijeru albumom “Cocked” (’96.), a Vincent sastavlja punk supergrupu, sa pomenutim Stooges bubnjarem Scottom Ashetonom, Captainom Sensibleom iz The Damned i Cheetah Chromeom iz Dead Boys, koja 1997. izdaje album “Pure Filth”.

Snimio je i samostalne albume “Hell’s Kitchen” (2001), “The Good, the Bad, the Ugly” (2003) i “Soul Mates” (2004). Na sva tri albuma pojavljuje se čitava plejada poznatih rok muzičara, kako onih koji su karijeru započeli kao i on, sredinom 70-tih, tako i znatno mlađih. Pored drugih, učešće na njegovim albumima uzeli su i: Scott Asheton (The Stooges), Captain Sensible (The Damned), Scott Morgan (Sonic Rendezvous Band), Wayne Kramer (MC5), Brian James (The Damned), Richard Lloyd (Television), Ivan Julian and Bob Quine (Richard Hell & The Voidoids), Javier Escovedo (The Zeros), Walter Lure (The Heartbreakers), Cliff Roman (The Weirdos), Bob Andrews (Generation X), Greg Ginn (Black Flag), Thurston Moore (Sonic Youth), Pat Todd (The Lazy Cowgirls).

Poslednji zabaleženi Vincentov incident je razbijanje merača buke na jednom koncertu.
Prilikom hapšenja muzičar je policiji izjavio: “Naravno da sam ga razbio, to je antirokenrol sprava… i trebalo bi da ih razbijam, zar ne?”
Ovih dana pojavio se album neobjavljenih snimaka Model Prisoners “Cow Milking Music” iz vremena dok se družio sa pokojnim gitaristom The Replacements – Bobom Stinsonom.

Jedan od retkih preživelih, a još uvek aktivnih rodonačelnika njujorške punk-rock scene na evropskoj je turneji i u svojoj novoj super-grupa postavi stiže u Beograd u subotu, 27. marta.
Koncert će biti održan u Livingroom-u SKC-a sa početkom od 22:00.
Pretprodaja karata u LivingRoom-u (Kralja Milana 48) i u pabu Brod (29. novembra 36) po ceni od 1000 din. Na dan koncerta – 1200 din.

http://www.myspace.com/sonnyvincent
http://www.sonnyvincent.com/
http://en.wikipedia.org/wiki/Sonny_Vincent
http://www.acetate.com/bands/sonnyvincent/
http://www.empty.de/Vincent.htm

download:
http://www.mediafire.com/?xoh4jyhnnnd

YouTube:

bilbord:

plakat:

Beograd, subota, 20. mart @ Livingroom SKC, 22:00
Zrenjanin, nedelja, 21. mart @ Klupče, 21:00
Stara Pazova, ponedeljak, 22. mart @ Liverpool, 22:00

Accelerators su punk-rock bend iz Roterdama, Holandija. U poslednjih par godina ovi su momci od malog, takoreći benda iz kraja, izrasli u jedan od najrespektabilnijih i ponajboljih punk-rock sastava tamošnje scene. Tokom prošle godine uspeli su ne samo da objave debitantski album, već je isti dobio bez zadrške odlične kritike, kako u fanzinima, tako i u po kojem velikom, mainstream magazinu. Čitave su jedne nedelje bili na nacionalnom radiju, gde su dali pregršt intervjua i odsvirali kompletan album, kao i druge pesme (sa mnogobrojnih singlova), i to u više navrata.
Intenzivno su svirali po čitavoj Zapadnoj Evropi, a kuriozitet je da su imali i par koncerata u Maroku. U više navrata binu su delili sa No Use For A Name, The Bronx, Peter Pan Speedrock, The Briggs, Heideroosjes i još hrpom manje poznatih bendova sličnog žanrovskog usmerenja.
Za samo nedelju dana od objavljivanja albuma prvi tiraž od 1000 nosača zvuka prodao se na njihovim živim nastupima. Ipak, sada su na ivici najveće avanture, a radi se o ambicioznom projektu da u 50 dana odsviraju 50 koncerata u martu i aprilu ove godine. Ovaj put punk-rock klinci iz Holandije sviraju po skoro čitavoj Evropi, a Srbija je jedina država na mapi njihove maršrute a da je sa istoka kontinenta, što može da se shvati kao izvesna privilegija i, na neki način, prepoznavanje ovdašnje punk-rock scene kao jedne od važnijih ako ne u Evropi, ono, makar, u ovom delu iste.
Kritičari ih porede sa Screeching Weasel, Queers, MTX i drugim punk-rock bendovima koji su nastavljači 30+ godina duge tradicije i muzičkog obrasca gde su obavezni melodični, pop refreni sa zaraznim pratećim vokalima propraćeni glasnom i energičnom svirkom uz skoro neizbežni uvod sa „1-2-3-go!“. Nasleđe Ramones i Buzzcocks (ponekad i iz druge ruke) izvesno traje i uzbuđuje mlade ljubitelje punk-rocka i dan danas, a to dovoljno govori da se nije radilo o formuli koja će trajati tek par sezona.
Prvi koncert u Srbiji zakazan je u Beogradu za subotu, 20. mart u Livingroom-u SKC-a od 22:00. Gosti na koncertu biće beogradski punk’n’roll sastav Concrete Worms.
http://www.myspace.com/accelerators
download:
http://www.mediafire.com/download.php?bxmnhcyx1tw
YouTube:

poster:

Utorak, 2. mart @ Livingroom SKC, 22:00
Gosti: 2 minuta mržnje
Pretprodaja: 1000 din / dan koncerta – 1200 din

UK Subs ne samo da pripadaju prvom talasu pank bendova nastalih polovinom sedamdesetih godina u Londonu, oni su i jedan od retkih bendova koji se nije ponovo formirao u poslednjih nekoliko godina kako bi zaradili na nekadašnjoj popularnosti. Razlog za to je jednostavan: UK Subs se nikada nisu istinski raspali. Osim perioda od par nedelja u 1983. godini, kada je ideja od razlazu izgledala kao dobro rešenje, bend je neprestano radio snimajući ploče i svirajući turneje gotovo tri decenije.
Sve je počelo 1976. godine u Londonu kada je Čarli Harper shvatio da su ga bendovi poput The Damned toliko impresionirali da je svoju ritam i bluz grupu Marauders preimenovao u The Subversives i odlučio da se upusti u avanturu čije je ime bilo punk rock. Skraćenje imena u The Subs je donelo i prvi problem nakon što je utvrđeno da bend istog naziva već postoji u Aberdinu, Škotskoj pa je najjednostavnije rešenje bilo da se ispred dodaju i slova UK. Sex Pistols su u tom trenutku žarili i palili širom ostrva sa svojim singlom ‘Anarchy in the UK’ pa nije bilo teško sabrati dva i dva.
Uspeh UK Subs je, međutim verovatno iznenadio i same članove benda. Serija vrlo uspešnih koncerata po londonskim klubovima i bezrezervna podrška Džona Pila (koji im je nudio novac iz svog džepa za snimanje singla) kroz radijske sesije ubrzo je bend izdigla na vrh talasa britanskog punk rocka. Prvi singl ‘C.I.D.’ je bez napora dostigao prvo mesto na britanskoj top listi alternativne muzike i označio početak plodnog perioda u životu benda koji je trajao do 1983. Ploče i turneje su se ređale jedna za drugom, svaka otvarajući sve više puteva za UK Subs. Svirke u Americi, velike hale umesto klubova, nastupi na televiziji i interesovanje ne samo muzičkih novina već i, bizarno, tinejdžerskh magazina za bend bili su sve elementi uzlazne putanje UK Subsa. Bend je, između ostalog bio i prvi punk rock sastav iz zapadne Evrope koji je ikada nastupio u tada komunističkoj Poljskoj, svirajući turneju 1982. godine na manjim stadionima i krunišući je nastupom pred 24,000 ljudi u Varšavi.
1983. i uspon new wavea s jedne i hardcorea s druge strane označili su smenu generacija na punk sceni. Mnogi bendovi su se raspali pa su čak i UK Subs prošli kroz jedinu neaktivnu fazu u svojoj karijeri. Ipak, Čarli Harper nije bio spreman da se tako lako preda. Uvodeći nove ljude u postavu koja je i do tada bila manje-više fluidna, otisnuo se na drugi deo putovanja koje i danas traje.
Poslednje dve decenije su prošle u konstantnim promenama postave i turnejama. Ove dve aktivnosti su, izgleda neodvojive od UK Subs, često se dešavajući da bend na pola turneje ostane bez nekog od članova, čije mesto zauzima raspoloživi lokalni muzičar koji ostaje u bendu do kraja turneje ili dok god ga drži zdravlje. Bend je izdao ogromnu količinu kompilacijskih albuma i živih snimaka tokom osamdesetih i devedesetih ali uvek treba imati na umu da Čarli i ekipa nikada nisu bili zainteresovani samo za unovčavanje stare slave. Novi albumi i singlovi stizali su i još uvek stižu nesmanjenim tempom. Harper još uvek ima šta da kaže i uvek se oko njega nalazi dovoljno prijatelja koji će uzeti instrumente u ruke i pomoći mu u tome.
Ono što beogradsku publiku treba dodatno da motiviše da dođe i pogleda jedan od najvećih bendova punk epohe je i činjenica da dolaze u tročetvrtinskoj postavi koja je i pokrenula UK Subs sredinom 70-tih. Dakle, Charlie Harper (glas), Nicky Garratt (gitara), Alvin Gibbs (bas) i, kao jedini “omladinac” među njima – Jamie Oliver (bubnjevi).
Utorak, 2. mart @ Livingroom SKC, 22:00. Karte u pretprodaji na šanku Livingroom-a.

http://www.myspace.com/uksubscom
http://www.uksubs.co.uk/

plakat:

Španski kombo Tokyo Sex Destruction dobar su i redak primer da radikalni politički stavovi (u ovom slučaju leve orijentacije) kod jednog rokenrol benda mogu da rezultiraju vanserijskom atraktivnošću. Za 8 godine postojanja izbacili su 5 albuma i više singlova, a pored svega uspeli su da Evropu obiđu više puta, te su imali i zapaženu američku turneju, koja je za bend van engleskog govornog područja u gro slučajeva misaona imenica, ako ne računamo nekoliko skandinavskih rok grupa.
60’s soul, garage punk i detroitski high energy R’n’R (Stooges/MC5) prve su asocijacije kod slušalaca, a više nego prisutni duh legendarnog menadžera MC5, Johna Sinclaira i njegove subverzivne organizacije White Panther Party dodatno pojačavaju utisak, ionako dovoljno snažan u numerama ovog benda. Svaki je od članova četvorke iz Barselone «uzeo» Sinclairovo prezime jasno stavljajući do znanja o čemu se ovde radi, a radi se o pobuni i revoluciji, baš kao u doba poznih 60-tih kada su MC5 i Sinclair bili redovna meta američke konzervativne javnosti, policije, čak, nacionalne garde i predvodnici nemira na ulicama Detroita. Bend ovako čvrstih uverenja je za poštovanje i kada svemu ovome dodate jednaku srčanost, žar i, na momente, mahnitost u izvođenju žestoke muzike za mrdanje u transu, jasno je da se radi o nečemu što umnogome odudara od prosečne ponude na nezavisnoj sceni. Zaista, nije ni čudo što im se sam Michael Davis (basista MC5) obratio da producira par pesama!
Kao koncertna atrakcija više puta su postideli, a ne tako retko i preoteli sam show (ili ih makar naterali da se razbude i potrude da budu bolji), mnogim velikim imenima moderne garažne produkcije, od Blues Explosion, preko Fleshtones, do Mooney Suzuki i Zen Guerilla. Kako lepo reče Michael Davis: «This band is SEX by all means, both in sound and appearance».
Na poslednja dva albuma, “5th Avenue South” (2005.) i “The Neighbourhood” (2009.) ljuti anarhisti zaokreću ka široj publici pitkijim zvukom nego ranije. Osetno su spustili loptu i sa divljeg prangijanja usredsredili se na pisanje skoro pa pop pesama, dokazujući da im i to polazi za rukom. Takođe, ova dva albuma su ih i žanrovski pomakla u psihodelični štos bezmalo flower-power stila, a i topli zvuk Hammond orgulja, inače novog instrumenta, doneo je jednu potpuno novu dimenziju u zvučnu sliku Tokyo Sex Destruction, samim tim i veću slušanost i pojavljivanja na prestižnim muzičkim kanalima poput MTV i VH1.
Beogradska publika će posle dve i po godine opet imati priliku da se uveri u atraktivni živi nastup sada već legendarnih i etabliranih španskih anarhista u nedelju, 28. februara u klubu ŽICA (Kraljevića Marka 5). Ovaj koncert je planiran za 21:00. Karte mogu da se kupe u samom klubu i na šanku paba “Brod” (29. novembra 36!!) po pretprodajnoj ceni od 500 din. Neposredno pred nastup cena karte biće 700 din.

http://www.myspace.com/tokyosexdestruction

plakat:

Utorak, 10. novembar – Beograd @ ŽICA (gosti: ŠMAJSER!!)

Sreda, 11. novembar – Gračanica @ Klub S (ex-Magacin)

Četvrtak, 12. novembar – Niš @ FEEDBACK

Sreda, 18. novembar – Pirot @ Baš čelik

Nova gitaroška atrakcija iz San Franciska zove se NYLON HEART ATTACK. Bend je formiran pre 2 godine, objavio je jedan (“Cougar City”), a upravo ovih dana izlazi im drugi EP “Kiss The Watch”. Četiri mlada, drčna i istetovirana momka, porasla na prvim albumima THE STOOGES, MC5 i NEW YORK DOLLS pokušavaju da vrate high octane rock’n’roll i glitter žanr na pozornicu istinskog rokenrola u ovo vreme poplave predvidljivih novih bendova i to na jedini mogući način, a taj je da se odvrnu pojačala, uključe sve moguće gitarske pedale i da vokal vrišti do promuklosti.

Njihova prva evropska turneja ne zaobilazi ni Beograd, niti okolne države (Slovenija, Hrvatska, Bugarska, Makedonija…).

Beogradski koncert održaće se u klubu Žica, u utorak, 10. Novembra od 21:30.

Cena karte je 300 din, na ulazu u klub, na veče koncerta, a pored njih svira i beogradski sastav ŠMAJSER.

http://www.myspace.com/nylonheartattack

http://www.myspace.com/smajserband

download:

http://www.mediafire.com/download.php?eyofjuyrjtn

Petak, 6. novembar @ Living Room (SKC)

Više od dve i po godine nakon drugog gostovanja u Beogradu hrvatski surf bend The Bambi Molesters ponovo nastupa u glavnom gradu. Ukoliko ne znate, The Bambi Molesters su, uz Laibach, najpoznatije rokenrol ime u svetskim okvirima, a da dolazi sa teritorije bivše Jugoslavije.
Bend je formiran u prvoj polovini 90-tih. Prvo, kasetno izdanje «Play Out Of Tune», objavljuju ‘95. za «Slušaj najglasnije», a prvi oficijelni album «Dumb Lod Holow Twang» izlazi ‘97. za «Dirty Old Town». Naredne 2 godine provode promovišući svoju instrumentalnu muziku širom Hrvatske, Slovenije, ali i Evrope da bi ‘99. potpisali ugovor sa «Dancing Bear» iz Zagreba za koju snimaju sledeći album – «Intensity!». Ova će im ploča prokrčiti put do svetske slave i Bambi Molesters postaju jedan od najzanimljivijih surf-rock bendova novije generacije. Slede sve češći koncerti sa velikim imenima poput: The Cramps, Man Or Astro-man?, Flaming Sideburns, Chrome Cranks, da bi u julu iste godine u Kopru svirali ispred R.E.M.
Poznantsvo sa Peterom Buckom i Michaelom Stipeom pomaže im prilikom realizacije sledećeg albuma – «Sonic Bullets – 13 From The Hip» («Dancing Bear», decembar 2001.). Naime, kreativni dvojac R.E.M. prepoznaje vanserijski talenat u mladom sastavu iz Siska i Peter Buck producira i kao muzičar učestvuje u nekoliko numera na novom albumu. Takođe, okuplja i prilično fino društvo američkih rokera koji će svojim doprinosom u studiju pomoći da «Sonic Bullets – 13 From The Hips» izađe iz lokalnih okvira i nađe put do ljubitelja dobre muzike širom planete. Na albumu, pored Bucka, gostuju i Scott McCaughey (Young Fresh Fellows, R.E.M., Minus 5), Chris Eckman (Walkabouts), Terry Lee Hale, te pevač finskih garage-punk legendi The Flaming Sideburns – Speedo Martinez.
2002. album je licencno objavljen za «Big Beat», podetiketa «Ace Records». Bambi Molesters ovom pločom osvajaju više nagrada u Hrvatskoj, a koncertna aktivnost širom planete se nastavlja, te stižu čak i do Novog Zelanda. Album dobija izuzetno visoke ocene u magazinima «Mojo», «Uncut», a ni uticajni «Pitchfork» ne škrtari u recenziji «Sonic Bullets – 13 From The Hip».
Tokom 2003. bend obilazi Evropu i svira na velikim festivalima, a potom prate R.E.M. na nekoliko koncerata kao predrgupa.
Krajem 2003. pojavljuje se «Dumb Loud Hollow Twang – Deluxe» koji snimaju ponovo i dodaju mu nekoliko novih pesama, a gotovo istovremeno izbacuju i DVD dokumentarac «The Bambi Molesters Backstage Pass». U međuvremenu, sa Chrisom Eckmanom kao vokalom formiraju sastav The Strange i objavljuju album «Night Of Forgotten Films» gde se kao producent pojavljuje ugledni Phill Brown (Bob Marley, Roxy Music, Robrt Palmer, Led Zeppelin…).
2005. prvenac The Strange i poslednji album Bambi Molesters za potrebe evropskog tržišta preuzima «Warner Music» i na taj način bend uspeva da dođe do još šire publike budući da im se album može naći u svakoj bolje snabdevenoj muzičkoj prodavnici starog kontinenta.

Prethodna dva koncerta u Beogradu (SKC, april 2006. i Akademija, februar 2007.) približili su ovaj talentovani instrumentalni kvartet domaćoj publici.

Bambi Molesters su pred objavljivanjem nove dugosvirajuće ploče, a prvi singl, “As The Dark Wave Swells”, već se pojavio na “Dancing Bear” etiketi, propraćen sjajnim video klipom i sve ovo nagoveštava duži nastup u okviru kojeg će beogradska publika imati priliku da uživa u, za ovdašnje uslove, premijernoj interpretaciji novih pesama. Zato s punim pravom i bend, i organizatori očekuju još bolji susret i druženje u petak, 6. novembra u Living Room-u SKC-a.

Gosti:

Eichmann Family (Zagreb)

http://www.myspace.com/eichmanfamily

Revolts (Zagreb)

http://www.myspace.com/revoltshr

Karte u pretprodaji na šanku Living Room SKC-a (Kralja Milana 48) i u pabu “Brod” (29. novembra 36). Do 1. novembra – 1000 din, do 5. novembra 1200 din, na dan koncerta 1500 din.

bilbord:

http://www.thebambimolesters.com/
http://www.myspace.com/thebambimolesters

http://pitchfork.com/reviews/albums/538-sonic-bullets-13-from-the-hip/

Beograd, utorak, 13. oktobar @ Living Room (SKC)
Novi Sad, sreda, 14. oktobar @ Crna kuća
Kosovska Mitrovica, četvrtak, 15. oktobar @ Retro Pub
Pirot, petak, 16. oktobar @ Dom kulture
Paraćin, subota, 17. oktobar @ Galerija konoba
Zrenjanin, nedelja, 18. oktobar @ Zeleno zvono
Stara Pazova, ponedeljak, 19. oktobar @ Liverpool

Rockabilly bend AL & THE BLACK CATS formirao je Al Krivoy pre 4 godine u Mičigenu. Sam Al slovio je za legendu žanra, a u bend je doveo trojicu tinejdžera koji su prve korake u rokenrolu napravili kao tipičan pank trio, a potom se inficirali zvukom 50-tih, kao i pločama STRAY CATS i drugih predstavnika novog talasa istog žanra. Al je, potom, teško oboleo, ali su momci nastavili da pod istim imenom nastupaju najpre širom SAD, a kasnije i po Evropi gde su samo u 2007. i 2008. obišli više od 15 zemalja u bezmalo punih 9 meseci i svojim živim nastupima zadivili veliki broj iskrenih obožavalaca ovog zvuka.

Snimili su tri albuma: “The Fabulous Rockabilly Sounds of“ (2006.), “Shakin’ At the Knees” (2007.) i “Givin’Um Something To Rock’n'Roll About” (2008.), no ono po čemu će ostati upamćeni nisu samo sjajne pesme i dobre ploče, već energični, na momente divlji koncerti i šibanje hitova sa toliko žestine koja bez daha ostavlja i rokenrol poklonike ne baš sklone pomenutom žanru.

Kontrabas, minimalni set bubnja sa sve dečkom koji ga koristi stojeći i nemirni guitarslinger koji sve vreme đipa unaokolo, pentra se po šanku, upada u prve redove sa svojim instrumentom da bi već narednog sekunda skočio nekom od zapanjenih posetilaca na ramena i potom se u velikom skoku ponovo našao na bini vratili su veru u žanr koji se poslednjih godina, makar kod nas, nije naročito ‘zapatio’ i, možda i najvažnije, inicirao dosta mladih ljudi, njihovih vršnjaka, da potraže rokabili albume i naprave bendove sličnog usmerenja. Takođe, stariji ljubitelji rečenog muzičkog izraza, zatečeni sjajnim koncertima ove trojke, u kasnim 30-tim ponovo brižljivo oblikuju svoje frizure, vade garderobu iz naftalina i pokušavaju da uvuku stomake u farmerke čiji je obim već neko vreme pretesan za godine u kojima se nalaze.

www.myspace.com/alandtheblackcatsusa

Sreda, 8. april – Beograd @ LIVING ROOM, SKC

Kanada nam je, tokom istorije dala nekoliko zaista ključnih pank bendova. Od Nomeansno i DOA, preko Subhumans pa do Dayglo Abortions, velika zemlja na severu američkog kontinenta umela je da isporuči pankere kojima nisu smetali hladnoća, hokej i niska naseljenost ledenih pustara.

SNFU, osnovani još 1981. godine, spadaju u grupu legendarnih kanadskih pank grupa i jedan od onih bendova čije se ime izgovara u istom dahu sa imenima najprominentnijih američkih pank rok bendova.

Okupili su se u Edmontonu, početkom osamdesetih godina, kada se budući pevač Ken Chinn (poznatiji kao Mr. Chi Pig) upoznao sa braćom Marcom i Brentom Belke. Zajednička interesovanja bili su im voženje skejtborda i slušanje panka, pa je osnivanje benda bio sasvim logičan naredni korak. Tokom sledećih par decenija ova tri imena će i ostati jezgro benda SNFU. Ritam sekcije će se menjati, ali braća Belke i Mr. Chi Pig su ljudi na koje većina nas prvo pomisli kada čuje neku od pesama ovog benda.

Kroz osamdesete godine bend se vozio na uobičajenoj dijeti agresivnih (pre svega severnoameričkih) turneja i izdavanja dobro primljenih albuma za američke etikete. Još od debi albuma …And No One Else Wanted To Play iz 1984. godine, bend će ostati dosledan svom fetišu da im svi albumi moraju imati ni manje ni više nego sedam reči u naslovu. Da li je ovo i razlog što su posle sedmog studijskog albuma, izašlog još pre pet godina stali sa izdavanjem novih ploča – još nije utvrđeno.

Krajem osamdesetih bend će se raspasti a članovi će osnovati sopstvene grupe, no, uspon kalifornijskog panka i nezavisnih izdavača sa njim povezanih u devedesetm godinama poslužiće i kao odskočna daska za novu inkarnaciju grupe koja je vrlo uspešno radila do pred kraj devedesetih kada ju je Brent Belke napustio, odlučivši da potraži sreću za sebe u nesigurnim vodama filmskog biznisa. Bend je nastavio sa radom kao kvartet i akcenat stavio na turneje. Albumi su dolazili ređe, ali su zato bili jako dobri. In The Meantime And In Between Time iz 2004. godine, još uvek najnoviji album benda mnog smatraju jednim od njihovih najboljih radova.

2005. godine SNFU će ponovo objaviti raspad. Dok su ostala trojica odmah osnovali novi bend, Marc Belke je okačio gitaru o klin i posvetio se karijeri radijskog didžeja. Činilo se da je konačna tačka na SNFU priču ipak stavljena, sve dok…

Sve dok Mr. Chi Pig nije okupio novu postavu da svira na proslavi dvadesetpetogodišnjice benda. Niti se leto 2007. godine moglo zaista smatrati dvadesetpetogodišnjicom SNFU niti je Chinn tvrdio da je kvintet sastavljen od nekih starih članova i nekih novih članova zaista bio pravi SNFU (štaviše, nastup i jeste bio najavljen samo kao «sviraju pesme SNFU»). Uostalom, braća Belke su bila pozvana (kao i drugi bivši članovi) da učestvuju u ovom projektu i ljubazno odbili i to je trebalo da bude samo jedna drugarska svirka… Ali pokazalo se da Mr. Chi Pig ne može da opstane bez SNFU u svom životu i bend će uskoro početi da radi redovne koncerte i turneje. Iako će Marc Belke otpisati novu postavu kao neautentičnu, Chinn će vrlo jasno staviti javnosti do znanja da je, što se njega tiče ovo samo nova faza u radu starog benda i da su ’ove pesme moj život. Izvodiću ih dok ne umrem!’ Možete misliti šta hoćete o autentičnosti postave ali ovakva posvećenost muzici se mora poštovati.

Kod SNFU je ionako sve i bilo podređeno muzici, melodičnoj, energičnoj, eksplozivnoj mešavini režećih gitara, leteće ritam sekcije i Chinnovog bezobraznog vokala, prelivenog kroz melanholične harmonije. Bend nikada nije imao političku ili ideološku agendu, baveći se radije crnim humorom i satirisanjem masovne kulture. U Beograd nam stižu 8. Aprila, kada će nastupiti u klubu Living Room, uz podršku lokalne atrakcije JAIBO! Karte se u pretprodaji mogu nabaviti po ceni od 1000 dinara, dok će na dan koncerta cena biti 1200. Ako ste raspoloženi za obrok vrhunskog kanadskog melodičnog pank-roka, znate gde ćemo se sledeći put sresti!

http://www.myspace.com/snfuband

http://www.myspace.com/jaibo666

plakat:

Utorak, 7. april – Beograd @ LIVING ROOM, SKC

Sreda, 8. april – Zrenjanin @ KLUPČE

Četvrtak, 9. april – Zagreb @ KSET

Petak, 10. april – Pirot @ DOM KULTURE / JAZZ CAFFE

Subota, 11. april – Plovdiv @ LEBOWSKI

Nedelja, 12. april – Novi Sad @ LAZINO TELE

Parker Griggs je sigurno jedan od najboljih mladih gitarista u rokenrolu ovih dana i svoj bend Radio Moscow formirao je pre 4 godine nezadovoljan dotadašnjim učinkom sa par lokalnih garage-punk sastava. Zaljubljen u znatno komplikovanije zvučne slike od onih koje kreiraju garažni i/ili punk drugari sa kojima je pravio prve muzičke korake, mladić iz Ajove usavršava svoje poznavanje ovog instrumenta i muku muči da pronađe još par istomišljenika, ponekad sam svirajući bubnjeve na demo snimcima grupe. Kvalitet ne mora uvek da propadne na ovaj ili onaj način i njegov talenat zapaža Dan Auerbach (The Black Keys) požurujući ga da mu pomogne oko ugovora za prvi album sa Alive Records koji bi sam Dan producirao.

Istoimeni album Radio Moscow pojavljuje se pretprošle godine i nesumnjivo je jedan od najuspešnijih prvenaca u poslednje vreme. Visoke ocene u muzičkoj štampi i poznanstvo sa ‘facom’ iz velikog benda ubrzavaju ih na putu slave, te već par meseci po izlasku ploče Radio Moscow dobijaju pozive za turneje, na par ih vode Black Keys i glas o neobičnom, mladom bendu koji briše sve pred sobom dopire i do ove strane Atlantika, te ih poznata francuska agencija dovodi na prvu evropsku turneju.

Slušajući njihove gotovo nikad kraće pesme od 4 minuta sa čestim promenama toka, prilagođenog solažama i mrcvarenju pedala na kojem bi im pozavidela cela Sub Pop ekipa, prosto ne možete, a da ne dokučite da je ovo prvi od sastava čiji je koren u psihodeličnom bluzu i 70’s hard-rocku istom merom kao i u garažnom prangijanju iz druge polovine 60-tih, a da ne izaziva gađenje neuspelim oponašanjem rokenrol heroja. Ovaj momak i njegov trio zvuče kako bi MC5 trebalo na zamišljenom novom poslednjem albumu samo što je detroitskih kraljeva bilo petorica, a ne trojica. Utoliko je Parkerov talenat ispred svih skorašnjih imitatora bilo MC5, bilo Stooges ili kojeg od vrednih tipova što su brijali svojim džitrama i proizvodili buku krajem 60-tih i početkom 70-tih, a da se od toga nije podizao želudac koji će neku godinu kasnije da porodi (još bolje – ponovo rodi!!) punk. Bez ikakvih hipi gnjavaža, sirovo, glasno, sa nesvakidašnjim osećajem da se pesma od 4-5 minuta ne pretvori u onanisanje. Nije ni čudo što ga već prati glas novog Hendrixa, nesumnjivo jednog od velikih uticaja na masnokosog klinca iz Ajove.

Novi album – «Brain Cycles» – izlazi 14. aprila opet za Alive Records. Prvi komentari retkih koji su imali priliku da preslušaju ploču obećavaju još jedno psihodelično hard-rock kuvanje krcato Griggsovim virtuoznim solažama i znalačkim gaženjem po raznim pedalama. 

Radio Moscow na drugoj evro-turneji ponovo sviraju u Beogradu (Utorak, 7. april @ Living Room). Izgleda da je domaća publika u ovom mladom bendu (prosek godina 21!!) prepoznala Nove nade rok muzike i to je dobro pošto ovi momci upravo to i jesu.

http://www.myspace.com/radiomoscow

http://radiomoscow.net/

http://www.alivenergy.com/Radio_Moscow.html

download:

http://rapidshare.com/files/96628781/RM.rar

http://rapidshare.com/files/207642448/RM-BC.rar

plakat:

Sreda, 1. april – Beograd @ ŽICA (Kraljevića Marka 5)

Četvrtak, 2. april – Zrenjanin @ KLUPČE

Švajcarska garažna scena baš i nema neku impozantnu tradiciju dobrih bendova iz žanra, ali je nekoliko godina pošto je osnovana izdavačka kuća Voodoo Rhythm Records situacija krenula rapidno da se menja. Najpre su se pojavili DEAD BROTHERS, potom THE COME N’ GO, a razvojem Voodoo Rhythm Records umnožio se broj bendova koji se mogu podvesti pod ovaj žanr.

Jedni od zanimljivijih poslednjih nekoliko godina jesu THE BUDGET BOOZERS, četvorka iz Berna. Do sada su objavili jedan album («Goin’ Down Good») i više singlova, te se pojavili na nekoliko internacionalnih kompilacija. Uz zemljake THE MONOFONES su svakako trenutno najjači predstavnici sirovog garažnog rokenrola u tom delu Evrope i ovih dana po prvi put su u prilici da ovdašnjim poklonicima prštećih gitara, nekalkulisane i nekanalisane energije tri akorda pokažu šta znaju i koliko dobru zabavu umeju da naprave.

Ulaznice za beogradski koncert već mogu da se kupe po pretprodajnoj ceni od 300 din u samoj Žici, ali i u pabu «BROD», 29. novembra 36. Na veče koncerta cena karte iznosiće 400 din.

http://www.myspace.com/thebudgetboozers

download:

http://www.mediafire.com/download.php?ut32z0xnk1m
http://www.mediafire.com/download.php?m1nnzzenjef
http://www.mediafire.com/download.php?n1zjgg1jzkw

Četvrtak, 26. mart – Beograd @ ŽICA

The Ultra Twist formirani su 2006. i jedan su od najpoznatijih italijanskih garažnih bendova mlađe generacije. Do sada su objavili 5 singlova, pojavili se na par kompilacija i izašao im je jedan DIY živi album na kojem su pored autorskih izveli i pregršt garažnih i punk-rock standarda od The Sonics, 13th Floor Elevators do Devo.

Ono što momentalno osvaja kod ova četiri momka jesu savršeni smisao za humor i mediteranska nepretencioznost. The Ultra Twist ni na jedan način ne pokazuju prisustvo želje da postanu ‘the next big thing’, ploče objavljuju ili sami, ili za prijatelje, tiraži istih su po par stotina i sve je snimljeno na «1-2-3-4 i pucaj» štos, dakle, vrlo lo-fi, samim tim i vrlo blisko onome kako bend zvuči uživo.

Gitara, bubanj, bas, teremin i klavijature pojačani su do daske i proizvode buku na ivici raspadanja. Upravo su sličan zvuk svojevremeno imali The Mummies, The Oblivians i Supercharger, 3 možda najzapaženija američka predstavnika lo-fi garage punka i sasvim je očigledno čije su ploče ovi momci skupljali u mladosti. Ako se ovim imenima dodaju i već pomenuti zajednički uticaji iz 60-tih (The Sonics, 13th Floor Elevators, The Seeds, The Standells…), lako je doći do zaključka da se radi o bendu koji dobro poznaje sveukupnu istoriju garažnog roka, a to je jedan od najvažnijih uslova da se oprobaju u istom ili sličnom žanru.

Do sada su obišli Zapadnu Evropu, od Engleske do juga Španije, svirali x puta u Italiji, a od marta 2009. istražuju istočnije krajeve, te će se obreti i u Beogradu na koncertu u klubu Žica, 26. marta od 22:00.

Karta za njihov nastup je 300 dinara i može se kupiti u samom klubu (ŽICA, Kraljevića Marka 5), ali i u pabu «Brod» (29. novembra 36 / Despota Stefana 36!!). Na veče koncerta – 400 din.

http://www.theultratwist.it/

http://www.myspace.com/theultratwist

http://www.theultratwist.it/pressen.html

http://www.theultratwist.it/downen.html

plakat:

Ponedeljak, 23. mart – Beograd @ ŽICA

Utorak, 24. mart – Novi Sad @ LAZINO TELE

Četvrtak, 26. mart – Zrenjanin @ KLUPČE

Jeffrey Novak, uprkos ranim dvadesetim, ima već štošta iza sebe na nezavisnoj rokenrol sceni Amerike. Osim što je ime ’stekao’ kao oneman band, objavivši brdo singlova u malim tiražima koji se sada za prilične pare prodaju na Ebay-u, ovaj mladić je predvodio i obećavajuće The Rat Traps.

Cheap Time je njegov novi bend i ubrzo posle par singlova dolaze do debi albuma za In The Red Records, jednu od najproduktivnijih nezavisnih etiketa u SAD (Boss Hog, Sparks, Dirtbombs, Intelligence, Pussy Galore, Jay Reatard…). Istoimeni album pojavio se prošle godine, a rok novinari se utrkuju u pohvalama i poređenjima sa nešto starijim zemljakom mu, Jayom Reatardom, koji je do nedavno slovio za jednog od najtalentovanijih indie pop autora. Zapravo, slobodno može da se kaže do izlaska ove ploče koja mnogo slikovitije od pređašnjih oneman band singlova predstavlja Novakov dar za pisanje dobre pop pesme, mimo svih klišea.

Power-pop začinjen glam rock fintama i fatalističkom garage punk žestinom u 14 pesama i manje od pola sata trajanja. Glasno, melodično, pevljivo, nervozno i zašećereno taman toliko da ne zađe u uobičajeno podilaženje masovnom pop ukusu. Nesumnjivo jedan od najboljih albuma sličnog žanra još od «Blood Visions» pomenutog Reatarda.

Larry Hardy, vlasnik In The Red Records već godinama potvrđuje zavidan osećaj da namiriše originalne bendove unutar nezavisne pop produkcije. Tako je na neki način uspeo da Dirtbombs oslobodi večite etikete garažnog benda i, poslednjim ih albumom prevede u uslovno rečeno pop vode, lo-fi pop Larsa Finberga iz The Intelligence nametnuo je kao jedan od obrazaca koji već nekoliko godina slede mnogi drugi, mlađi bendovi istog žanra, Jaya Reatarda je upakovao i učinio jednim od pitchfork starova, a iz naftalina je izvukao legendarne Sparks i sa njima napravio komercijalan uspeh što mu sada dozvoljava da bez straha objavljuje sve što mu se dopadne. Sa jednim od poslednjih ‘otkrića’ – CHEAP TIME – šef In The Red Records nema razloga da se sekira. Bend je upravo onakav kakav i treba da bude novom dobu primereni new wave/power-pop sastav – bučan, pun energije, na momente mahnit, a sve vreme tako zaraznih melodija i refrena. Jedinstven dokaz da čisti pop još uvek ume da iznenadi iz nekog podzemnog sveta, daleko od već prežvakanih recepata za pisanje pop pesme kojima se tržište zasipa od strane MTV-ja i muzičke industrije.

CHEAP TIME su od 4. marta do sredine aprila na svojoj prvoj evropskoj turneji. Tokom iste sviraće i nekoliko koncerata u zapećku jugoistočne Evrope – Srbiji te će i ovdašnja publika imati priliku da overi živi nastup jednog od bendova pred kojima je ozbiljna karijera u najavi.

http://www.myspace.com/cheaptime

http://www.intheredrecords.com/pages/cheap_time.html

http://www.dustedmagazine.com/reviews/4284

download:

http://www.mediafire.com/download.php?5rm2vtyobwa

Utorak, 24. februar @ AKADEMIJA (22:00!!)

Iz prve generacije Sub Pop bendova, čija je karijera bila vezana za Sijetl i bližu okolinu, jedino su Supersuckers ostali konstantno aktivni. Nirvana, Soundgarden, Tad, Fluid i još par njih otišli su u istoriju, Walkabouts sporadično odsviraju poneku evropsku turneju, a Mudhoney su se vratili pre par godina nakon duže pauze i pitanje je koliko će još da traju.

Supersuckers su u Sijetl došli iz rodne Arizone krajem 80-tih i posle nekoliko singlova za opskurne izdavače snimaju prvi album, “The Songs All Sound The Same” za Empty Records. Zapravo, radi se o kompilaciji pomenutih singlova. Neprestano se dokazujući u Meki rokenrola čestim živim nastupima, bend skreće pažnju šefova Sub Pop te posle još jednog od zapaženih koncerata i pada dogovor o snimanju prvog regularnog albuma “The Smoke Of Hell” (Sub Pop, 1992). Očito su Bruce Pavitt i Jonathan Poneman hteli da osveže ponudu svoje etikete bendom koji se prilično razlikovao od dugokosih grungera, budući da su u to vreme Supersuckers slovili za jedan od najperspektivnijih punk-rock bendova Amerike. 4 kauboja iz Arizone bili su sveža krv, potrebna žanrovski već profilisanom izdavaču, a sam bend je preko, za jednu nezavisnu kuću, ozbiljne distribucije uspeo da dopre do većeg broja obožavalaca van Sijetla. Već tada, u ranoj fazi svoje karijere, Eddie Spaghetti (basista, vokal i šef grupe) i društvo fokusiraju se na što češće žive nastupe širom Amerike. Posle više od godinu dana skoro neprestanih turneja, Supersuckers su ponovo u studiju i snimaju svoje prvo remek-delo – “La Mano Cornuda” (Sub Pop, 1994), ploču kojom dominiraju hitovi poput “Creepy Jackalope Eye”, “On The Couch” “Sugie” i “She’s My Bitch”. Glasni i istovremeno melodični punk-rock sve više biva začinjen hard i heavy šablonima, a koncertna poza sa gitarama visoko podignutim u vis i obaveznim pesnicama stisnutim u “la mano cornuda” (rogata šaka, pesnica sa ispruženim kažiprstom i malićem) neizostavni momenti Supersuckers nastupa. Zbog toga se vernim fanovima sve više priključuje i heavy metal publika.

Sledeće godine jedan od gitaroša, Ronthrose Heathman, uzima odsustvo i odlazi na lečenje od heroinske zavisnosti, a na njegovo mesto upada legendarni vođa Didjits (Touch & Go Records) – Rick Sims. U ovoj postavi bend snima album “The Sacrilicious Sounds Of The Supersuckers” (Sub Pop, 1995), a u produkciji gitariste Butthole Surfers, Paula Learyja. Svakako najzrelije izdanje do tog momenta i ploča koja pršti od zaraznih rock rifova, sjajnih gitarskih dijaloga i egzibicija, posveta heavy metal herojima (“Ozzy” – očigledan hommage pevaču Black Sabbath), ali i sve većom zainteresovanošću benda za nasleđe country muzike (u “Born With A Tail” i “My Victim” samo u naznakama, ali već na poslednjoj “Don’t Go Blue” biće jasno da kaubojski šeširi i čizme na promo fotkama nisu puko koketiranje, već smernice za dalju karijeru).

Već naredni album, “Must’ve Been High” (Sub Pop, 1997), uz povratak Rona Heathmana sa uspešnog lečenja, predstavlja Supersuckers doprinos modernom country zvuku, a u prilog tome koliko su dobri u žanru govori i podatak da se na albumu kao gost pojavljuje niko drugi do Willie Nelson, svakako najveća živa country legenda. Ne treba zaboraviti ni sjajan duet Eddyja Spaghettija sa Kelly Deal (Breeders) u “Hungover Together”. Takođe, gotovo istovremeno snimaju i EP sa Steveom Earleom, jednim od najvećih talenata savremene country & western muzike, a legenda kaže da ga je saradnja sa ovim momcima spasila bezizlazne heroinske zavisnosti. Uspeh koji je usledio dovodi ih do ugovora sa Interscope Records, ali album koji im je obećan nikada ne izlazi za ovaj major label i Supersuckers se par godina povlače po sudovima sa advokatima Interscopa, da bi po dobijanju parnice oko autorskih prava na svoje pesme objavili narednu ploču – “The Evil Powers Of Rock’n’Roll” (Koch International, 1999), još jedno rock remek-delo bez country upliva. Iste godine Sub Pop objavljuje sjajnu kompilaciju samoljubivog naziva “How The Supersuckers Became The Greatest Rock And Roll Band In The World”.

Sledeće godine snimaju 2 pesme (jedna sa Eddiejem Vederom, pevačem Pearl Jam) za kompilaciju “Free The West Memphis 3”, a 2001. objavljuju split album sa Electric Frankenstein.

2002. pokreću sopstvenu izdavačku kuću, Mid-Fi Recordings, za koju i dan-danas objavljuju albume. Prvenac je živi country biser “Must’ve Been Live” koji se isto može naći preko Sub Pop-a. Teško da je iko u poslednjih par decenija uspeo da napravi ovako energičan živi album, a tako jasno žanrovski omeđen unutar country & western muzike.

2003., neopterećeni izdavačima jer sada su svoji na svome, realizuju novi studijski, ponovo hard-rock/punk-rock LP – “Motherfuckers Be Trippin’” na kojem je jasno da ako ste vešti i talentovani ne postoje granice među žanrovima. Nabrijane gitare, Eddyjev raspukli vokal i melodično pevanje, solaže, rifovi i masna zvučna slika kreću se hard i heavy rock putanjom sa istom lakoćom kao i country-punk stazom. Iskustvo starije od deceniju i po, neprestane provere uživo od SAD, preko Evrope, do Japana i Australije + nazad, podiže ih na pijedastal jednog od najžešćih i najboljih rokenrol bendova današnjice koji sa istom lakoćom šiba hard/heavy/punk rifove i honky-tonk country poskočice i balade. Možda postoji još koji bend koji je dobar u tome, ali je sigurno da nijedan ne ume kao što umeju Supersuckers. Vreme je i za prvi DVD dokument. 2004. objavljuju “Live At Anaheim”, video zapis sa koncerta na kojem se jasno vidi da Supersuckers publiku čine fanovi heavy metala/hard-rocka ravnopravno sa fanovima garage-punka i punk-rocka, ali i oni čija su srca zakopana u Nešvilu i country & western muzici. Sledi još par živih albuma, što u country, što u rock varijanti, a 2005. objavljuju kompilaciju pesama koje se nisu našle na regularnim albumima (mahom singlovi) – “Devil’s Food”. Za ljubitelje mainstream zvuka, a pomalo neočekivano za punkere i metalce, tu se našla i obrada globalnog hita Outkast – “Hey Ya!” (inače, hidden track na DVD-u!!).

2006. izlazi EP “Paid”, kako Eddy Spaghetti reče ploča koja će da definiše zvuk i pravac u kojem će se bend kretati u nastavku karijere. Treba li reći da ju je sam markirao kao njihovu najbolju ploču do sada i da je sasvim u pravu? Rock + Country + Punk-Rock, dobitna kombinacija za momke koji su zajedno porasli i družili se još iz najranijeg detinjstva u Tusonu, Arizona. Jednostavno rečeno, radi se o bendu koji je u 20+ godina karijere uspeo da iskorači iz uskih žanrovskih odrednica, dopre do raznorodne publike i svima podari ventil kroz koji će da ispucaju svoje frustracije bilo da uzmu učešće u pogou ispred bine, headbangingu sa strane ili klimanju glavom iz pozadine. Upravo zato su Supersuckers najveći rokenrol bend na Svetu.

Prošlog oktobra objavili su novi studijski album «Get It Together!» koji nije doneo nikakva iznenađenja u muzičkom izrazu, ali to je i štos kod velikih rokenrol bendova – da sviraju, takoreći, jednu istu pesmu, sa tri akorda, ritmom i stavom, a da ne ugnjave. Naravno, pozitivne ocene nisu izostale, a jednu od najboljih kritika možete da pročitate na http://www.allmusic.com/. 

Od kraja januara do kraja aprila ovaj sjajni bend koji je godinama neprekidno na turneji, opet je u Evropi i sviraće, posle 2 godine, ponovo u Srbiji. Kick-ass R’n’R show najvećeg rokenrol benda na Svetu Vas očekuje 24. februara u legendarnom beogradskom klubu Akademija. Spremite se za jedinstven i nenadjebiv rock’n’roll koncert i obucite čist donji veš jer će ga ovi momci s pola snage istresti iz vaših pantalona.

“If you don’t like the Supersuckers, you don’t like Rock-N-Roll.” -Lemmy Kilmister from Motorhead

“They played my birthday party. They rock!” -Eddie Vedder from Pearl Jam

“Supersuckers…I love the Supersuckers, our whole band loves you guys!” -Robin Zander from Cheap Trick

“The Supersuckers understand that great rock and great country are, at least on a spiritual level, exactly the same thing. Rock on, boys.” -Steve Earle

“The Supersuckers rock ferociously whenever they feel like it and what really matters is ending this sentence with an exclamation point!” -Little Steven Van Zandt, E Street Band, Little Steven’s Underground Garage

http://www.supersuckers.com/ 

http://www.myspace.com/supersuckers

http://www.supersuckers.com/07website_dir/recentpress.php 

http://www.allmusic.com/cg/amg.dll?p=amg&sql=10:kzfpxztkldje

http://www.youtube.com/profile?user=supersuckerhal&view=videos

http://www.supersuckers.com/07website_dir/downloads.php 

http://www.b92.net/kultura_old/print.php?view=32&did=23834&plim=  

plakat:

Utorak, 6. januar – Beograd @ ŽICA (Kraljevića Marka 5) od 21:00

Sreda, 7. januar – Zrenjanin @ Klupče

Japanski duo 2UP formiran je 2002. godine u Tokiju. Dva prijatelja, Tetsunori Tawaraya (gitara/glas) i Keiichi Nakano (bubnjevi/glas), imaju poduži staž na japanskoj hardcore sceni (Keiichi je svirao bas u legendarnom thrash bendu – TOTAL FURY, a Tetsunori svira i u Dmonstrations iz San Franciska, pored još dva manje poznata japanska benda) i njihov muzički izraz umnogome se razlikuje od predvidljivih, poslednjih godina isprostituisanih podžanrova. Žustra, energična struktura pesama, ispresecani, neočekivani ritmovi bubnjeva i, kad su Japanci u pitanju, odvajkada poznati vrišteći vokali. Na momente uplivi metala, čak free-jazza svakako obogaćuju ionako žanrovski raznoliku zvučnu sliku. Jasnije govoreći – jedno autentično pankoidno “odjebite” kontroli muzičke industrije ili kako to gitarista benda opisuje: “Kada je čovek pre x godina otkrio žicu, krenuo da je zateže i ostao zapanjen da na istoj može da se proizvedu različite melodije”. Sa njihovim se zvukom može ponovo eksperimentisati na temu primitivne emotivne strane ljudske evolucije. I to do unedogled.

Inače, Tetsunori Tawaraya je pored sviranja poznat i po svom umetničkom radu, kao dizajner, slikar i kreator zapanjujuće ilustrovanih stripova.

2006. objavljuju dva albuma i to u razmaku od samo 4 dana. Najpre se 4. avgusta pojavljuje “I Lost Control, Mr. Poirot” za Toad Records, a potom 8. avgusta i “Teenage Mondo Trash” za Ache Records. Inače, drugi album zapravo je prvi budući da je snimljen 2 godine ranije, samo se nešto duže čekalo na izdavanje.

Ova dva momka po prvi put dolaze da sviraju u Srbiji i beogradski koncert biće održan 6. januara u klubu ŽICA sa početkom od 21:00.

Karta je 300 dinara i moći će da se kupi na ulazu u klub neposredno pred nastup.

plakat:

http://www.myspace.com/2up

Četvrtak, 29. januar – Zrenjanin @ Klupče

Petak, 30. januar – Skoplje @ Kastro

Subota, 31. januar – Plovdiv @ Lebowski

Nedelja, 1. februar – Beograd @ Žica

Ponedeljak, 2. februar – Zagerb @ KSET

SSM su formirani 2005. kao jedna od prvih detroitskih super-grupa iz tamošnjeg jezgra garažnog rokenrola. John Szymanski, klavijaturista, predvodio je ranije The Hentchmen sa kojima je jedno vreme nastupao i Jack White, Dave Shettler, bubnjar, bio je u The Sights, a Marty Morris u Cyril Lords. Premda su sva trojica godinama poznati po radu u garažnim bendovima, SSM jedva da u tragovima zalaze u isti žanr. Muzički izraz znatno je kompleksniji od prangijanja 3 akorda i to je još jedan razlog zašto je ovaj relativno mlad po stažu sastav uspeo da u par godina i sa samo 2 albuma zaintrigira širu rokenrol javnost i zakači samo pozitivne ocene rok kritike bilo da se radi o on-line fanzinima ili o ozbiljnijim magazinima.

Već pre prvog albuma bend je skrenuo pažnju Dana Auerbacha iz The Black Keys koji ih je preporučio izdavaču Alive Records za koji je 2006. i objavljen istoimeni LP. Ploči je prethodila zajednička turneja sa The Black Keys po zapadnoj obali, a, obzirom da Alive ima odličnu distribuciju u Velikoj Britaniji, SSM bivaju pozvani na prvu englesku turneju sa The Datsuns posle koje je usledila jedna poduža sa The BellRays u Americi.

Izuzetno autentičan spoj psihodeličnog roka, te prog i kraut-rocka, uz dozirana elektro pomagala, čine ovaj sastav jednim od najneobičnijih na nezavisnoj rokenrol sceni poslednjih nekoliko godina. Taj, donekle artistički pristup pisanju pesama, bio je put kojim su došli do većeg broja fanova, van uskog kruga ljubitelja garažne muzike, ali ih je background održao i u srcima onih kojima su tri akorda, ritam i stav #1 za pisanje dobre pesme. Otuda na njihovim koncertima imate čitavu lepezu raznih potkulturnih likova, od techno i elektro klinaca, preko matorih prog/kraut rock tipova, do garažnih rokera. Komotno se može reći kako su SSM jedan od prvih rok bendova posle Blues Explosion koji je, na neki način, uspeo da pomiri skoro pa nepomirljive žanrove i pristalice istih, a to bi trebalo samo po sebi da bude dovoljno za dokučivanje značaja ovog sastava u savremenoj nezavisnoj rokenrol produkciji.

Početkom 2008. SSM izbacuju i drugi album «Break Your Arm For Evolution», takođe za Alive Records, producent je njihov veliki fan iz The Black Keys, Dan Auerbach, i, kao i prethodna, ova ploča dobija samo hvalospevne kritike, ovaj put u znatno većem broju velikih, tiražnih magazina poput NME, Rolling Stone, Magnet i sl.

SSM početkom 2009. dolaze na još jednu evropsku turneju, a konačno i u Srbiju i par okolnih zemalja.

http://www.myspace.com/szymanskishettlermorris

http://www.alive-totalenergy.com/SSM.html

http://www.freewebs.com/ssmdetroit/index.html

download:

SSM – “Break Your Arm For Evolution”

http://rapidshare.com/files/167566976/SSM-BYAFE.rar

Utorak, 9. decembar – Beograd @ SKC

Još od Exploding Hearts nije se pojavio u ovoj meri zanimljiv power-pop sastav kakav su Lover! iz Memfisa. Britke, pršteće gitare, harmonične linije ritam sekcije, melodičan, skoro klinački vokal i duhoviti tekstovi glavni su aduti novog benda Richa Reatarda (ex-Reatards, Lost Sounds, American Death Ray, Knaughty Knights) koji sada nastupa pod pseudonimom Rich Crook. Kolega iz tinejdžerskih dana i jedne od poslednjih američkih adolescentnih atrakcija – The Reatards, Jay Reatard, pomogao je da se zvuk blizak bendovima kao što su Sloan, Cheap Trick, Undertones i Dickies što bolje zabeleži u studiju i na dva albuma koliko je ovaj bend objavio do sada.

Zanimljivo je da je Rich tek u ovom bendu preuzeo ulogu frontmena budući da je u Reatards i Lost Sounds svirao bubnjeve, a u Knaughty Knights tek drugu gitaru (razumljivo kad u istom bendu svira i Jack «Oblivian» Yarber!!) i sjajno mu ide. Zato je za bubnjevima provereni Greg Roberson (ex-Reigning Sound i Love pokojne rokenrol legende Arthura Leeja!!) i to je samo po sebi najava veoma iskusne koncertne postave koja u startu obećava dobar show.

Lover! su na drugoj evropskoj turneji od početka sledećeg meseca, a prvi koncert u Srbiji planiran je za 9. decembar u beogradskom SKC-u.

Ako vam je dosta melanholičnih pop bendova i njihovih jadikovki, ako želite da čujete pop sa glasnim gitarama i rasturajućim ritmom, ako bi da se iskačete uz pivo i mnoštvo melodija, onda obavezno pogledajte ove momke iz Memfisa.

http://www.myspace.com/killdewaynne

https://www.bootlegbooze.com/shop/product_info.php?products_id=1787

http://www.youtube.com/watch?v=yyS27mFpg8M

http://www.youtube.com/watch?v=AefPOT6Jotw

download:

lover! – ’s/t’
http://www.mediafire.com/download.php?gz33j3lrwjn

lover! – ‘gathered in the graveyard’
http://www.mediafire.com/download.php?ymzwynmevzw

bilbord:

Ponedeljak, 24. novembar – Beograd @ SKC

Francuska je, ma koliko se to možda nekome činilo preteranim, oduvek prednjačila u odnosu na druge evropske zemlje vanengleskog govornog područja svojom garažnom scenom. Osim što se tokom 60-tih i 70-tih pojavio mali milion sasvim solidnih bendova, u Francuskoj je bilo i sedište jedne od najproduktivnijih garažnih izdavačkih kuća – NEW ROSE – koja je licencirala, ali i objavljivala ploče bendova poput Lyres, Gun Club, Tav Falco’s Panther Burns, Arthur Lee & Love, Sonics, Saints, Stooges, pored mnogo drugih. Danas je Francuska obavezna, često i jedina ili jedna od dve zapadnoevropske države (uz Španiju) po kojoj pod obavezno krstare svi znani i (još uvek) neznani garažni bendovi Amerike, Australije i ostatka Sveta gde se ovaj žanr zapatio. Otuda i ne treba da začuđujuće izgleda što se po tamošnjim gradovima pojavio zadivljujući broj bendova sličnog usmerenja koji poznavanjem materije i kvalitetom ne zaostaju umnogome za američkim kolegama. Jack Of Heart iz Pariza i Magnetix iz Bordoa pripadaju samom vrhu tamošnje, ali i evropske scene.

Jack Of Heart postoje tek par godina, ali je rokenrol istorija članova grupe podugačka i pored toga što se radi o relativno mladim ljudima izmedju 20 i 30+ godina. Pevač benda, Piero Ilov predvodio je The Fatals i sarađivao sa sjajnim kanadskim garažerima Demon’s Claws, a Benji, gitarista, paralelno svira i u Creetins, i u bostonskim Turpentine Brothers. Za razliku od pomenutih grupa čiji su (bili) članovi, Piero i Benji, Jack Of Heart zvuk je znatno smireniji, na momente vrlo psihodeličan i ni najmanje agresivan. Velvet Underground i prva 2 albuma Pink Floyd začinjeni obrascima iz garage-psych ere 60-tih. Čak je i produkcija pročišćena, da zadovolji potrebe nove, pomalo melanholične poetike. Inače, bend je nedavno održao preko 20 koncerata po SAD, što je veliki uspeh za jedan evropski sastav, ako, naravno, ne računamo Ostrvo. Uživo, Jack Of Heart donekle podsećaju na Black Lips, novu američku garažnu atrakciju koja je pre par godina eksplodirala i u Evropi, a to govori da su žive verzije pesama znatno energičnije što obećava dobru zabavu. Uostalom, Jack Of Heart su početkom godine nastupili u beogradskom SKC-u u paru sa američkim Tunnel Of Love i nesumnjivo ostavili dobar utisak na beogradsku publiku.

S druge strane, muško ženski duo Magnetix kreće se lo-fi smernicama, od pojave White Stripes popularnijim nego ikada ranije. Fuzirana, glasna gitara, trash zvuk i primitivni set bubnjeva uz obavezno podvriskivanje ‘yeah!!’ i ‘come on!!’. Zarazni ritam, dobra ženska za bubnjevima i zgodan baja na gitari/vokalu očito su recept koji retko kad može da omane. Ako se tome doda da su im pesme poletne i na momente dijabolične, onda je jasno da se radi o sasvim dobrom bendu za neki mali, zadimljeni klub i nekoliko piva više nego što je dovoljno za pripito stanje.

Jack Of Heart i Magnetix sviraju u Beogradu (SKC!!) u ponedeljak, 24. novembra od 22:00. 

http://www.myspace.com/jackofheart

http://www.myspace.com/themagnetix

bilbord:

download:

Jack of Heart – All Grey / Tell Me Lyres 7″ (Nasty Product, 2008)

http://www.mediafire.com/download.php?nbnqzi4qnmn

Magnetix – Flash (10-inch yakisakana records 2003)
http://www.mediafire.com/download.php?dwmmygmmmru
Magnetix – Magnetic Reaction (2002)
http://www.mediafire.com/download.php?ajyywyhzm4z

Četvrtak, 30. oktobar – Beograd @ SKC

Petak, 31. oktobar – Smederevska Palanka @ Irish Pub Dr. Watson

Nedelja, 2. novembar – Zrenjanin @ Klupče

Moderni američki garage-punk bendovi umnogome odskaču od onih iz talasa koji se pojavio sredinom 80-tih sa Fuzztones ili Cynics koji su se više trudili da zvukom i imidžom podsećaju na pionire iz 60-tih, ali ih je jako teško porediti i sa sledećom revival generacijom koju su predvodili najpre The Gories, a potom i Jon Spencer Blues Explosion, te Oblivians. To znači da jedna muzička forma koju su mnogi smatrali jako konzervativnom, učaurenom u par rifova i šablona bez kojih se ne može zamisliti sam žanr, ipak može da evoluira i, što je još važnije, nastavi da bude intrigantna, naročito u okvirima nezavisne produkcije. Mladi bend iz Nebraske, Brimstone Howl, dobar je primer u prilog ovoj tvrdnji i nema sumnje da su jedni od najinteresantnijih predstavnika nove garažne generacije.

Četiri klinca formiraju grupu još u srednjoškolskim danima, 2002, pod imenom Caesar The Greaser, ime dve godine docnije menjaju u The Zyklon Bees i kao takvi objavljuju svoj prvi album «Seven Mean Runs» početkom 2005. Nešto kasnije iste godine ponovo menjaju ime, ovaj put u Brimstone Howl i reizdaju prvenac, da bi do kraja 2005. objavili i drugi album «Bang! Bang! Bang! Bang! Bang! Bang! Bang!», pravo malo remek-delo lo-fi/trashy garage-bluesa. Nakon toga i više turneja po Americi, Brimstone Howl primećuje Jay Reatard (Reatards, Lost Sounds…) tokom nastupa na GONER festivalu u Memfisu i nudi se da im snimi par singlova. Saradnja sa Reatardom, čije je ime cenjeno i van uskih garaž krugova (već duže je jedan od omiljenih nezavisnih rokera na Pitchfork-u), pomaže ovim momcima da dođu do šire publike, a napokon i neki ozbiljniji magazini obraćaju pažnju na njih, što se dobro da primetiti posle sledećeg, trećeg albuma «Guts Of Steel» (2007.) koji producira Dan Auerbach iz Black Keys i koji biva objavljen za renomiranu Alive Records etiketu (Black Keys, Radio Moscow, Left Lane Cruiser, Two Galants…). Pozitivne recenzije izlaze u novinama u kojima retko ima mesta za garažne pankere (NME, Uncut, Magnet…), a još ih ređe neko tamo hvali, tako da bend za kratko vreme rasprodaje prvi štampani tiraž ploče i potpisuje ugovor za još jedan album.

Nova garažna bomba pojavljuje se 2. septembra ove godine, zove se «We Came In Peace», a ovaj put se kao producent pojavljuje legendarni Jim Diamond, čovek koji je na neki način uobličio zvuk White Stripes pre nego što će ovaj dvojac da eksplodira. Da li će slična sudbina da zadesi i Brimstone Howl ostaje da se vidi, ali nema dileme da ova ploča potvrđuje jedinstveni talenat da se svira jednostavni, bazični rokenrol, garage/blues, šta već, a da se ne koriste uobičajeni klišei. Otud i tolika svežina iz pesama koje istovremeno bude sećanja na rane Cramps i Gun Club, ali i Sonics, Stooges, Velvet Underground, te Ramones. Par sporijih komada zvuči kao sjajna podloga najuzbudljivijih scena iz horor filmova, dok ostatak, mahom brzih garage-stompera, obećavaju nezaboravan provod na bilo kojoj žurci gde se toče pivo i alkohol.

Ako je Dan Auerbach uspeo da zvuk Brimstone Howl iz prvobitnog lo-fi trash/punk-a kanališe u nešto pročišćeniju bluesy verziju, onda je Jim Diamond svoj pečat ostavio trudom da se ne upadne u zamku ponavljanja. Mnoštvo podžanrova prisutnih na albumu jednog garažnog benda treba da skrene pažnju da se na ovaj žanr već ovih dana i možda upravo ovim komadom plastike, više neće gledati kao na krajnje retro stil, lišen autentičnosti i sveden na već davno napisane rifove i obrasce.

Brimstone Howl su na drugoj evropskoj turneji od početka oktobra. Budući da je prva bila s proleća jasno je da za njihovim živim nastupima vlada veliko interesovanje i stoga je potpuno besmisleno propustiti ih uživo u SKC-u 30. oktobra i na ostalih par svirki po Srbiji.

http://www.myspace.com/brimstonehowl

http://www.alivenergy.com/Brimstone.html

http://alivenaturalsound.blogspot.com/search/label/Brimstone%20Howl

bilbord:

Brimstone Howl – Guts of Steel (Alive, 2007): http://www.mediafire.com/download.php?urymzmmigmh

Brimstone Howl – We Came In Peace [Alive, 2008]: http://www.mediafire.com/download.php?zo25y3nzjmu

Brimstone Howl – Tunnel Of Love 7” [Boom Chick, 2008]: http://www.mediafire.com/download.php?ny301xzuxn3

Nedelja, 5. oktobar – Pirot @ Dom kulture

Ponedeljak, 6. oktobar – Beograd @ SKC

Utorak, 7. oktobar – Zagreb @ KSET

Poslednjih par decenija pojavilo se jedno mali milion gitara/bubanj bendova, ali teško da ijedan može da prismrdi ovom dvojcu iz Indijane. Uprkos tome što su relativno mladi (postoje tek nekih 4-5 godina) ova dva Midwest momka pokazuju da su apsolvirali sve žanrove koji sadrže reč blues. Počevši od Roberta Johnsona, preko Sonny Boy Williamsona, John Lee Hookera, Hound Dog Taylora i Howlin’ Wolfa, do R.L. Burnsidea i Juniora Kimbrougha. Ma, navedite bilo koju crnu facu i ova dva bela klipana će vas momentalno kazniti ukoliko ste pomislili da su išta od istorije uspeli da promaše. Opet, to nije sve što se može naći među rilnama njihova dva albuma. Pored sve ‘crne braće’ primetan je i veliki upliv bendova kao što su ZZ TOP ili AC/DC, a na posredan način i celokupne garažne produkcije otkako su Mick Collins i Danny Kroha formirali The Gories i povukli nogu da i beli čovek može da drlja blues, a da ne mora da bude smrtno dosadan kao Gary Moore i svi ti puki imitatori iz 70-ih.

Nije više tajna, niti jeres reći da, na žalost, danas samo ‘white trash’ šiba blues. Dok se ‘black brothers’ zamlaćuju što kičastijim zlatnim ogrlicama i prstenjem, ribama enormnih oblina, belčuge iz tamo nekih prikolica, predgrađa, pa čak i Ivy League (poput Jona Spencera ili Matta Verderyja) više haju za nasleđem autentične crne muzike i, što je bitnije, to rade opasno dobro. Ne voze skupa kola, ne mirišu kao parfimerija, ne broje parice sa novčanicama ne ispod $1000, ali brižno paze da se jedno od dvoje roditelja rokenrola ne otme zaboravu kojem su sklone generacije konzumenata pop kulture od 80-tih na ovamo.

LEFT LANE CRUISER su u tome i prvaci Sveta. Bez zezanja.

Dok su Oblivians sve to imali na umu, ali nisu znali kako da odsviraju, samim tim bili više punk-rock ili garage-punk, ova 2 lika su umesto da vise po birtijama, sedeli, slušali i učili. BLACK KEYS su, potom, bili među prvima u silnim kombinacijama ‘beli bend-crna srca’, ali već su se posle par ploča sapleli i upali u mrežu muzičke industrije koja ih je (naročito) poslednjim albumom napravila najgorim karikaturama birajte kojih od dekadentnih rok-dinosaurusa 70-tih.

Dva LLC vokala zvuče kao da pljugaju po tri kutije dnevno i loču litar+ najgore džibre, gitare su nabrijane i neispolirane, činele pršte na sve strane, dok doboš zvuči kao kanta za đubre marnuta ispred tuđe kuće u nekom predgrađu, a sve to skupa toliko podseća na juke-jointe koji su do kraja rata u Vijetnamu, čak, docnije, bili rezervisani samo za dojučerašnje berače pamuka, da ne kažem ugnjetavanu rasu, sirotinju raju.

Njihov drugi album, «Bring Yo’ Ass To The Table» (Alive Records, 2008) biser je ovogodišnje nezavisne rokenrol produkcije na kom je uhvaćen duh crnog Juga Amerike iz prvih decenija prošlog veka i, pomešan sa nekim whitey šefovima koji su se istom tematikom bavili 30-40 godina unazad, zvuči kao nenadjebiv bukvar za sve one što blage veze sa bluesom nemaju. Zasigurno, «Bring Yo’ Ass To The Table»,  jedna je od ploča koja u sagregovanoj SAD (i to u posebno važnoj izbornoj godini) ne samo da ruši međurasne zidove, već na potpuno prirodan način dokazuje da su podele po boji kože, debljini novčanika, veličini sisa ili patke, uticaju u društvu, bogatstvu, bedi, obrazovanju, pismenosti i kojim god osnovama hoćete još, potpuno periferna pitanja jer kad se iz zvučnika zakotrlja taj masni, krvlju napumpani zvuk, na njega reaguje svako ko iole ima osećaj za ritam i mrvu strasti spram muzike za igru.

http://www.myspace.com/leftlanecruiser

http://www.alive-totalenergy.com/Left-Lane.html

http://www.herohill.com/2008/01/reviews-left-lane-cruiser-bring-yo-ass.htm 

bilbord:

Četvrtak, 25. septembar – Zrenjanin @ Klupče

Petak, 26. septembar – ??

Subota, 27. septembar – Beograd @ Žica strogo od 21:00!!

Ako su vam dojadili svi ti gitara/bubanj bendovi sa muškarcima, Motorama mogu da budu sasvim dobar izbor. 2 markantne Italijanke postoje već punih 8 godina, objavile su 2 albuma («No Bass Fidelity» i «Psychotronic Is The Beat»), pregršt singlova i našle su svoje mesto na više garažnih kompilacija širom Sveta. Slove za najpoznatiji italijanski garažni bend već dosta dugo i to im je pomoglo da dođu i do jedne američke turneje pre neku godinu, a Evropu su obišle u više navrata.

«Psychotronic Is The Beat» objavljen je ovog leta za renomiranu punk rock etiketu Dead Beat Records (za istu objavljuju: J Church, Knockout Pills, Haunted George, Mac Blackout…), a njihov vrišteći i škripeći zvuk na način Demolition Doll Rods, Red Aunts ili Bikini Kill već je dobio zapažene kritike u nezavisnoj štampi. Na ovom albumu suviše često zvuče znatno sirovije i žešće od mnogih muških bendova sličnog usmerenja da to jednostavno ne može da bude slučajno i, što je najbitnije, obećava jednako uzbudljive žive nastupe. Da, žene ponekad umeju da, što AC/DC rekoše, pokažu više muda (ili petlje, ako vam je to prihvatljivije) i Motorama su tu sigurno prvakinje Italije, a nesumnjivo i u prvih 5 na planeti Zemlji. Dovoljno je poslušati njihovu obradu Gang Of Four hita Damaged Goods, pa da za momenat steknete utisak kako su GO4 bili bend sastavljen od evnuha kad su napisali ovu veliku pesmu pre kojih 30 godina.

Dakle, pršteće, distorzirane gitare i isto tako distorzirani vokal, te nemilosrdno zakivanje bubnjeva recept su kojim ove dve zgodne devojke osvajaju svakog iole ozbiljnog zaljubljenika u nezavisnu rokenrol muziku.

Po prvi put se pojavljuju uživo u Srbiji na tri koncerta i to je prava šansa da se pojavite i pogledate ih uživo. Uostalom, bolje je videti dve seksi ribe kako praše u kratkim suknjama, nego 5 ružnih tipova koji se trude da ostave utisak na većinski mušku publiku koja se obično pojavljuje na koncertima ovog tipa, zar ne?

http://www.myspace.com/motoramaitaly
http://motorama.org/motorama.htm
http://it.youtube.com/watch?v=khHIxpYK_uI

download:

http://www.mediafire.com/download.php?nlkqj73irz3

plakat:

Četvrtak, 11. septembar @ SKC

Nastali u Kaliforniji početkom 2001. sastav QUI se ubrzo pročuo po SAD svojim silovitim nastupima.

Pre 2 godine potpisuju ugovor sa IPECAC, izdavačkom kućom iza koje stoji Mike Patton iz FAITH NO MORE, a i na vokalu im se pridružuje David Yow, nekada frontman genijalnih noise grupa kao što su SCRATCH ACID i JESUS LIZARD. 2007. objavljuju zapažen LP «Love’s Miracle» za Pattonovu etiketu i sviraju američku turneju koja skreće daleko ozbiljniju pažnju.

Njihov spoj gitarske buke, metala i punka u sprezi sa velikim iskustvom Davida Yowa i njegovim autodestruktivnim pojavljivanjima na bini čine da se za QUI čuje i van Sjedinjenih Država, te uspevaju da u periodu kraćem od godinu dana dođu do dogovora oko druge evropske turneje u okviru koje će nastupiti i u Beogradu. Za samo 2 nedelje bend će da protutnji srednjom Evropom, a Srbija ima tu čast da ih po prvi put pogleda uživo u klubu SKC-a, u četvrtak, 11. septembra. Poseban je kuriozitet što je ovo i prvo živo pojavljivanje Davida Yowa na «našem terenu», čoveka o čijim se nastupima sa JESUS LIZARD još uvek prepričavaju priče u krugovima poklonika TOUCH AND GO RECORDS.

Gosti na koncertu su GUTTER GUITAR (Australija) i GERDA BLANK (Novi Zeland).

http://www.myspace.com/qui

http://www.myspace.com/gutterguitar

http://www.myspace.com/gerdablank1  

bilbord:

Četvrtak, 11. septembar - Novi Sad @ Lazino Tele

Petak, 12. septembar - Pirot @ Dom kulture (w/Gerda Blank, New Zealand!!)

Subota, 13. septembar - Niš @ NISOMNIA (w/Gerda Blank, New Zealand!!)

Nedelja, 14. septembar - Beograd @ SKC (w/Gerda Blank, New Zealand!!)

Singing Loins oformljeni su krajem 1990. Chris Broderick (vokal) i Chris Allen (gitara, bendžo, mandolina) želeli su da na jedan antitradicionalistički način pristupe pisanju novog engleskog folka, više se oslanjajući na efekat emocije koja izlazi iz interpretacije nego na tehniku i uobičajene šablone. Kao takvi, odmah su bili prezreni od strane konzervativne folk kritike, ali su zato privukli ogromnu pažnju liberalnijih poznavalaca, zapravo svih poštovalaca folk muzike koji su smatrali da je potrebna «sveža krv» da bi se ostarelo telo engleskog folka bolje osećalo.

Umnogome im je pomogao i Billy Childish (Milkshakes, Mighty Caesars, Headcoats, Buff Medways). Geniju njihovog zemljaka nije promakao strahovit potencijal Singing Loins i od samog starta je verovao u to da su oni prosto «odabrani» da engleskom folku vrate stari sjaj na jedan potpuno neuobičajen način – pišući nove, svoje pesme i izvodeći ih na tehnički prosečan, ali emotivno natprosečan način. Akustična gitara, bendžo, mandolina i štap sa zvončićima kojim Broderick drži ritam stvaraju jednostavnu zvučnu sliku, obezbeđujući pozadinu vrsnim Broderickovim stihovima otpevanim «iz dubine duše». U «kućnom studiju» Billyja Childisha snimaju svoja prva 2 albuma uz svesrdnu podršku samog vlasnika, ali i ostale poznate ekipe iz Childishovog okruženja kao što su Bruce Brand, Kyra Rubella i Holly Golightly. Singing Loins, podržani od strane najvećeg genija garage punk-a danas, dobijaju visoke kritike, kako za albume, tako i za živo izvođenje svojih pesama. Zanimljivo je da su zbog antitradicionalizma i neskrivenog oslanjanja na eruptivne Broderickove vokalne deonice postali miljenici najpre punk, a potom i sve druge publike. Otuda su markirani kao folk-punk bend, baš kao nekada ranije i, po mnogo čemu srodni im, The Pogues. Upravo sličnost sa The Pogues čini da se glas o Singing Loins čuje dalje od Medwaya, čak van Ostrva i ovaj akustičarski duet odlazi na nekoliko turneja pre nego što će da prestane sa radom u drugoj polovini 90-tih.

2004. na nagovor pomenute ekipe koja ih je u startu podržala (Childish, Golightly, Rubella) Singing Loins odlučuju da se opet aktiviraju i snimaju najpre kompilacijski dupli album i dupli cd «Complete and utter» kao i sjajan povratnički album «Songs to hear before you die». Sada ih je trojica u grupi (novi instrument je akordijan!!), a same pesme su nešto kompleksnije i kvalitetnije snimljene, no to nije oduzelo ni trunku od prepoznatljive im emocije. Broderickovo pevanje danas još uverljivije ume da vam izmami suzu na jednako vešt način kao što vam lice ozari osmehom. Takav je talenat oduvek bio redak i uvek vredan punog poštovanja.

«The drowned man resuscitator» je album koji se pojavljuje 2007. i možda je njihov najveći komercijalni uspeh do sada obzirom da im je doneo visoke ocene u muzičkoj štampi. Znatno «umiveniji» od ranijih izdanja i unekoliko sporiji prodrmao je uspavanu folk scenu i skrenuo ozbiljniju pažnju.

The Singing Loins dolaze na mini srpsku turneju da pred ovdašnjom publikom potvrde zašto su najbolji engleski raw-folk i punk-folk (kako god vam je drago) bend poslednjih nekoliko decenija.

http://www.singingloins.co.uk/

http://www.myspace.com/singingloins

http://www.myspace.com/gerdablank1

bilbord:

Download:

http://www.mediafire.com/download.php?q89jo8tizrn

Četvrtak, 03. jul – Beograd @ SKC

Smatra se da je Mick Collins jedan je od najzanimljivijih autora savremene garažne, a svakako i šire indie scene.
Njegov prvi ozbiljniji bend, The Gories, još za trajanja uspeo je da stekne poštovanja vredan status, a kako je vreme odmicalo, naročito pošto su se Gories raspali, najpre Amerikom, a posle gotovo u svakom delu sveta formirali su se garažni bendovi, po ugledu na ovu detroitsku trojku. 2 gitare, Mick Collins i Dan Kroha (obojica i vokali!!) i oskudan bubanj sa uvek nadrkanom Peggy O’Neil snimili su tri dugosvirajuća remek-dela i pregršt singlova od ‘86. do ‘93.. Bend bez bas gitare, koji izvodi blues teme uz ogromnu količinu nekontrolisane garažne buke, sa maksimalno primitivnim snimcima koji su većinom rađeni uživo u studiju, bend u kome se na vokalima smenjuju crni (Mick Collins) i beli (Dan Kroha) čovek, uspeo je da skrene pažnju, najpre nezavisne rokenrol javnosti (objavljivali su za Crypt Records, ali i Sub Pop, Estrus, In The Red…), a pred kraj karijere stigla je i ponuda od Warner Bros, međutim bend je bio gotova priča i uskoro se raspao.
Godine koje slede nakon kraja The Gories obeležiće sve veća pojava bass-free garage grupa, a prljava, nedoterana, lo-fi produkcija koja ih je karakterisala, doživeće brojne varijacije kroz mnoštvo njihovim radom inspirisanih bendova, uključujući tu i Blues Explosion, i današnje mega zvezde White Stripes.
Sledeća epizoda Collinsovog rokerskog života vezana je za sastav Blacktop. Uprkos tome što je ovaj bend kratko trajao i što je snimio jedan session koji se posle pojavio najpre na 2 albuma, a potom sve skupa + na jednom disku, Blacktop su naišli na možda i veće interesovanje nego sami Gories u svoje vreme. Jednostavno, Mick je svojim talentom i reputacijom među kolegama iz branše izborio mesto za sebe na sceni da su se ubrzo mnogi utrkivali da snime neki album ili makar par pesama sa njim, a neki bi se zadovoljili da im samo producira materijal. Zanimljivo je da u to vreme, sredinom 90-tih, Mick svakodnevno sa svojim prijateljem Jimom Diamondom radi na novim pesmama u Jimovom analognom studiju Ghetto Recorders i na neki način iz te saradnje se i rađaju The Dirtbombs, premda će se sam Diamond kao član benda pojaviti nešto kasnije.
U početku The Dirtbombs nisu imali iskristalisanu viziju kako će se bend razvijati. Mick je imao ideju da okupi svojevrsnu all-star ekipu muzičara Detroita i da sa njima na jedan bezuslovan i neposredan način istražuje i pokušava da pomiri žanrove koji su ga naveli da se maši gitare i mikrofona. Prvi radovi benda čoveka koji je u tom trenutku već viđen za garažnog gurua #1 ličili su mnogo više na eksperiment guitar noisea, kraut rocka, a tek bi Mickov soul vokal povremeno otkrivao sa kojeg je izvora pevač pio vodu. Pored toga sam raspored i zaduženja igrača su sve samo ne neki od garage klišea: 2 bubnja, 2 basa i Mick sa grlom i gitarom. I dok su prvi album “Horndog Fest”, i prvih nekoliko singlova popili i koju kritiku, mahom od strane onih koji su očekivali da će Dirtbombs biti isto što i Gories, Mick za sledeći, “Ultraglide In Black”, sprema 12 obrada “crnih” hitova i jednu jedinu koju je sam potpisao. Među obradama našle su se pesme Marvina Gayea, Steviea Wondera, Barryja Whitea, Curtisa Mayfielda, Georgea Clintona, Phila Lynotta, a album je otvorio mnoga vrata ovom sjajnom bendu i pobrao listom pozitivne ocene. Mnogi su pre njih znali da se pozabave obrađivanjem nekih od soul/R’n’B/funk hitova, ali koliko god da su uspevali u tome, nemoguće je a ne primetiti kako je to daleko iza načina na koji to rade ovaj čovek i njegova družina na ovoj ploči.
Jedan od razloga što se bend odlučio da snimi ove 60’s standarde je i Mickova saradnja sa legendom 60’s R’n’B/soula Detroita – Andreom Williamsom kome je par godina ranije pomogao da se vrati iz mrtvih snimivši sa njim i svojim starim ortakom iz Gories, Danom Krohom, remek-delo “Silky”. Ne samo što je vratio Mr. Rhythma iz zaborava, već ga je upoznao sa gomilom ostalih garage bendova i iz tih poznanstava nastaje još jedan odličan album sa Andreom “The Black Godfather” na kojem su, uz Mickovo posredovanje i produkciju sa Andreom nastupili i: Dirtbombs (naravno!!), Blues Explosion, Countdowns, Compulsive Gamblers, Boss Hog, a i čuveni Stooges saksofonista Steve Macaye.
Posle “Ultraglide In Black” Dirtbombs ostaju jedina grupa sa kojom Mick radi (sa 2 super-grupe, King Sound Quartet i The Screws, objavio je ukupno 3 albuma i par singlova od ‘97. do ‘01.) i, što je najvažnije, prestaje da egzistira na nivou projekta, već studijskim i još više koncertnim aktivnostima poprima obrise novog velikog benda Micka Collinsa.
Sledeći korak u karijeri Dirtbombs je naredni album “Dangerous Magical Noise”. Kao i prethodni, nailazi na samo najviše ocene uz konstataciju da je na ovom čoveku svojstven način, dakle s lakoćom, sjedinio vrlo komplikovane žanrove koji su u raznim periodima odrastanja izvršili presudan uticaj na Collinsa – s jedne strane crna muzika: blues, funk, R’n’B/soul, s druge bela: new wave, punk, garage punk, noise.
Pre tri godine objavljena im je kompilacija singlova “If You Don’t Already Have A Look”, dvostruki cd na kome su se našle mnoge B strane singlova, retki snimci i potpuno šareni izbor obrada na disku broj 2 (GUN CLUB, ROLLING STONES, SOFT CELL, SMOKEY ROBINSON, YOKO ONO, CHEATER SLICKS, BEE GEES…), a krajem februara ove bilo je vreme za novi album “We Have You Surrounded”. Na ovoj ploči Collins se po prvi put pojavljuje u jasno artikulisanom angažovanom izdanju. Od prve do poslednje, 12. pesme na ploči, jasno je da se radi o koncept materijalu na temu “propast moderne civilizacije”. Naročito raduje vešto mirenje mnoštva žanrova koji su u manjoj ili većoj meri uticali na razvoj možda najvećeg garažnog benda poslednjih više godina. Sasvim pitko za uši navikle na Block Party kao i one trenirane na lo-fi zvuku nikad-čuo-garaž-grupa. Sa novim albumom ide i nova turneja, te Dirtbombs od početka 2008. možete zakačiti na najpre američkoj, pa australijskoj, pa opet američkoj turneji, a od 5. juna je krenula i evropska. Posle pune tri godine beogradska publika imaće priliku da ponovo pogleda ovaj sjajan rokenrol bend u četvrtak, 3. jula u SKC-u.

bilbord:

http://www.thedirtbombs.net/
http://www.myspace.com/thedirtbombs
http://www.myspace.com/dirtbombs
http://en.wikipedia.org/wiki/The_Dirtbombs
http://www.intheredrecords.com/pages/dirtbombs.html

petak, 6. jun – Beograd @ SKC

subota, 7. jun – Zrenjanin @ Klupče

MESSER CHUPS osnovao je Oleg Gitarkin 1998. i bend je u početku bivstvovao na relaciji St. Petersburg-Hamburg gde se nalazila druga polovina grupe, Anette Schneider. Minimalistička elektronska muzika u spoju sa surf i launge instrumentalima, te semplovima replika iz B-horor filmova pokazala se kao odlično upakovan istočnoevropski proizvod koji može dobro da prođe i na Zapadu. Bend je do danas objavio 10 albuma i pretrpeo više izmena članova da bi se ustalio sa dolaskom Zombie Girl na poziciji basistkinje tokom 2004. Znatno mlađa, a ništa manje seksi varijanta Poison Ivy (THE CRAMPS), umnogome je doprinela da se ova grupa probije u sam vrh nezavisne produkcije.

Instrumentalna muzika nije najpodesnije sredstvo do srca današnje publike, ali su MESSER CHUPS svojim originalnim muzičkim izrazom uspeli da se nametnu kao jedan od tek nekoliko bendova ‘iza gvozdene zavese’ koji redovno sviraju koncerte i prodaju svoje albume na zapadnom tržištu, a da se ne bave bilo kojim vidom lokalnog, etno nasleđa. Naprotiv, ovaj sastav operiše unutar žanrova nastalih u zapadnom svetu, a originalan način na koji to radi doneo im je i određeni nivo slave, pa su poslednjih godina česti gosti poznatih zapadnoevropskih festivala.

MESSER CHUPS uživo komuniciraju na više umetničkih nivoa. Osim surf i launge instrumentala kombinovanim sa semplovima replika iz horor filmova, važan segment njihovog živog nastupa je i projekcija scena iz kultnih B-horor filmova, video zapisa raznih strip-tease i pinup legendi poput Bettie Page, kao i filmova Russa Meyera. Dakle, dok vam Oleg Gitarkin prebira svojim fender jaguarom po srcu, a Zombie Girl u ritmu okidanja žica njene bas gitare, svojim ekstremnim seksipilom u isto pumpa krv 5 puta brže nego što je to uobičajeno, pred Vašim očima ređaju se scene u kojima se pojavljuju Bela Lugosi kao Drakula, Boris Karloff kao Frankenštajn, kao i mnogi drugi frikovi i čudovišta pomenutog filmskog žanra snimljeni još pre više od 40 godina. Sve to zajedno čini da MESSER CHUPS napadaju na sva čula posetioca i očito je da su zbog ovakvog pristupa uspeli da se kao ruski bend učvrste u sam vrh moderne surf-garage/instro nezavisne produkcije. Rame uz rame sa legendarnim Man…Or Astro-Man?, Los Straitjackets ili Laika & The Cosmonauts.

Ovog proleća MESSER CHUPS promovišu dopunjeno reizdanje albuma «Zombie Shopping» na šestonedeljnoj turneji od Engleske, preko Nemačke, Holandije, Francuske, Italije, pa sve do Balkana. Njihovo prvo uživo pojavljivanje pred beogradskom publikom zakazano je za petak, 6. jun u sali Studentskog kuturnog centra od 22:00. Dan kasnije MESSER CHUPS nastupaju u Zrenjaninu, u Klupčetu. Budite pametni i overite oba koncerta.

bilbord:

http://en.wikipedia.org/wiki/Messer_Chups

http://www.morezvukov.nl/messerchups.html

http://www.myspace.com/messerchups

Ponedeljak, 12. maj – Beograd @ SKC

Utorak, 13. maj – ??

Sreda, 14. maj – Stara Pazova @ Liverpool

Stereotipna asocijacija na planinski bluegrass/country je nešto mlako, meketavo i staromodno. Stereotipna asocijacija na cowpunk je zvuk prljavih električnih gitara, poput onog koji poseduju Nashville Pussy.

Kada se radi o .357 String Band-u, istinu nećete naći ni u jednom propalom pokušaju definisanja. Namera stavljanja njihovog muzičkog izraza u bilo kakav kalup je vrlo nezahvalna, skoro pa zločin. Ova četvorka iz Milvokija više nego uspešno objedinjuje potpuno akustični country i bluegrass, materijalizovan kroz zvuke bendža, akustične gitare, mandoline, violine i kontrabasa, sa oštrinom punk-rocka. Ta dva glavna sastojka se u muzici .357 String Band-a uklapaju poput delova slagalice, notu uz notu, ne gubeći ni delić svog jedinstvenog duha. Možda je ovo jasnije uz podatak da svi članovi benda imaju punk/rockabilly muzičku prošlost. Vratili su se tradiciji, ali su pritom zadržali R’n'R energiju i stav. Kakav su bend pokazuje i činjenica da su samo jednim albumom privukli pažnju čak i velikih imena ove «crossover country» scene, poput Hank Williamsa III i Th’ Legendary Shack Shakers-a. Dokaz njihove neobičnosti je i publika, koja se sastoji kako od kauboja i kamiondžija, tako i od rokenrolera i pankera, pa čak i fosilnih hipika.

U okviru evropske turneje, .357 String Band će posetiti i Srbiju. Sa sigurnošću se može reći da naše koncertne sale i klubovi do sada nisu videli ništa slično. Definitivno niste ni Vi. Zato, pustite da vas sirova akustika odvede u svet koji levitira između zaboravljene, crvotočne prošlosti i sintetičke sadašnjosti. Svet koji je subotom poprište smrtnih grehova, a nedeljom u molitvama. Koji je ponekad mističan, ponekad prost, ponekad samo pijan, ali uvek brutalno iskren i neodoljivo zabavan.

Beogradski koncert dogodiće se u SKC-u, u ponedeljak, 12. maja od 22:00.

Hellbilly Kali

http://www.myspace.com/the357stringband

http://www.streetgrass.com/

http://cdbaby.com/cd/357stringband

download (album «Ghost Town»!!):

http://www.mediafire.com/?bzmrszsw1xg

bilbord: