Chris Eckman je osnivač, multiinstrumentalista, pevač i glavni autor pesama čuvenog benda The Walkabouts iz Sijetla. The Walkabouts su od osnivanja 1983. godine izdali preko 15 albuma za izdavače kao što su Glitterhouse, Virgin i Sub Pop. Njihov najnoviji album „Travels in the Dustland“ izdat je za Glitterhouse u oktobru ove godine.
Eckman je objavio i tri solo albuma, a poslednji je „Last Side of the Mountain“ (2008). Svi tekstovi pesama pozajmljeni su iz stihova koje je napisao afirmisani slovenački pesnik Dane Zajc. U njegove ostale muzičke poduhvate spadaju i Dirtmusic (gde mu se pridružuju Hugo Race i Chris Brokaw) i L/O/N/G, akustično-elektronski projekat sa Rupertom Huberom iz bečkog dauntempo dueta Tosca.
Uz to, intenzivno radi i kao producent koji je tokom poslednjih nekoliko godina producirao albume Stevea Wynna, The Bambi Molesters i umetničke grupe iz Malija Tamikrest and Lobi Traore.
Pored The Walkabouts i pomenute solo karijere, Chris Eckman ima i zapažen duet sa koleginicom iz matičnog benda Carlom Torgensen (Chris & Carla), sa članovima The Bambi Molesters sastav The Strange, a najnovija okupacija van The Walkabouts mu je americana kvartet Chris Eckman & The Frictions.
The Frictions je formirao 2006. sa bivšim članovima blues-garage bendova Hic Et Nunc i Silence. Radi se o energičnom, poetskom rokenrol sastavu koji svoje uzore nalazi u bendovima kakvi su Neil Young & Crazy Horse, Television i Dream Syndicate. Prvi album The Frictions izlazi krajem 2011.
Novi i možda najzanimljiviji projekat darovitog Chrisa Eckmana beogradska publika imaće priliku da pogleda uživo u petak, 9. decembra u klubu Gun Club (Miloša Pocerca 10) od 22:00.
Karte po pretprodajnoj ceni od 1000 dinara mogu da se kupe i rezervišu u Pinball Wizard Records radnji (TC EUROCENTAR, makedonska 30, lokal 15, telefon: 011/3348-664) kao i na svim prodajnim mestima Eventima.
Josh „The Reverend“ Peyton je u najranijoj mladosti bio „zaražen“ muzikom. Najpre preko očevih ploča Boba Dylana, Neila Younga i Jimija Hendrixa.
U dvanaestoj godini dobio je prvu gitaru i sa bratom (Jayme Peyton) formira klinački bend Drive-Thru koji uglavnom nastupa po lokalnim žurkama. Ubrzo mu prijatelj sugeriše da obrati pažnju na velikane bluesa (B.B. King, Muddy Waters i Bukka White), što rezultira dubljim zaranjanjem u istoriju muzike, do predratnog perioda contry-bluesa i Charlieja Pattona, te njegovog karakterističnog finger-picking stila sviranja gitare. Peyton već oko svoje dvadesete zna da je to žanr u kojem hoće da se okuša. 2003. venčava se devojkom Breezy koja mu ukazuje na Squirrel Nut Zippers, sjajan roots-swing sastav, a on njoj otkriva delta i country blues. Mladi par počinje da piše svoje pesme, pridružuje im se i brat mu Jayme i 2004. formiraju prodični trio – The Reverend Peyton’s Big Damn Band:
Reverend Peyton – gitara/vokal
Jayme Peyton – bubnjevi
Breezy Peyton – ribaća daska (washboard)
Priča dalje ide za današnje vreme malo neobičnim tokom. Bend uvežbava repertoar, svira kratko po lokalnim rupčagama, privlači pažnju promotera obližnjih blues festivala, da bi na kraju završio u Clarksdaleu, Mississippi gde u Ground Zero klubu sviraju dve noći zaredom kao zvezde večeri, inače popularnom blues klubu glumca Morgana Freemana.
Pošto su svirali kao predgrupa na turneji sa Mary Prankster i nakon ludačke 40-točasovne vožnje od Indijane do Kalifornije na sledeći nastup, shvataju da je bend najvažnija stvar i potpuno se posvećuju životu ozbiljnih koncertnih zabavljača. Odmah po povratku u Indijanu prave dvorišnu rasprodaju svega što imaju, kupuju kombi i kreću na skoro neprekidnu turneju koja uključuje preko 250 koncerata godišnje još od 2006. Zaista, malo koja grupa može da se pohvali tolikom kilometražom, čak i one koje egzistiraju više od decenije, a Big Damn Band je praktično bio na početku karijere, sa tek jednim i to samizdat albumom! Svirali su svuda po Americi, Kanadi, kao i Evropi, uključujući i redovne koncerte u Irskoj i Engleskoj.
„Na kraju smo svirali sa svima: preko punk rock bendova do bluegrass i alt-country bendova”, kaže Reverend kad bi ga pitali o tipičnom Big Damn Band performansu. Dok mnogi country sastavi vole da pričaju o svojoj autentičnosti, Reverend Peyton’s Big Damn Band se dokazao u tome žrtvujući sve zarad karijere: „Sve što smo imali prodali smo i jednostavno zapalili na put. Počeli smo lokalno i stvar je krenula da raste. Pre nego što smo stigli da se okrenemo prodali smo 5 hiljada primeraka našeg demo snimka. Onda smo izdali album ’Big Damn Nation’ (Family Owned Records, 2006.) i pomislili – Hajde da probamo da radimo samo ovo, da krenemo da putujemo i vidimo šta će da se desi. I, upalilo je! Težak je to način, ali danas moraš da bukvalno na tacni serviraš svoju muziku ljudima, da im je baciš pred noge.“
Retke dane kada nisu na turneji provode u komponovanju novih pesama i snimanju sledećeg albuma, te im je i tu produktivnost na zavidnom nivou – ne računajući samizdat rezanac – „The Pork’n’Beans Collection“, do sada su objavili 5 dugosvirajućih ploča. Treći LP – „The Whole Fam Damnily“ – dospeo je do 4. mesta Billboardove Blues liste za 2008. godinu, a sledeći – „The Wages“ iz 2010. – do 2. pozicije iste ugledne liste. Inače, brat Jayme Peyton napušta grupu pre snimanja „The Wages“ i od tada je na poziciji bubnjara Aaron Persinger.
Saradnja sa irskim folk rokerima Flogging Molly koji su ih u dva navrata (2007. i 2008.) počastili zajedničkom turnejom, pomogla im je da dođu do ozbiljnog izdavača – SideOneDummy Records, za kog objavljuju poslednja tri albuma. „Peyton On Patton“ iz jula ove godine u samo prvoj nedelji prodaje stiže do 7. mesta pomenute Billboardove Blues liste albuma. Iz naslova ploče jasno je da su želeli da se na ovaj način oduže velikanu country-bluesa, kao neprekidnoj inspiraciji tokom dosadašnje karijere, čiji jednostavan i istovremeno osoben stil i danas zvuči jednako uzbudljivo kao i tokom bezmalo 100 proteklih godina.
Big Damn Band od svojih ranih dvadesetih šibaju country blues pankerskom energijom i beskompromisnim stavom adekvatnom njihovom uzrastu. Više od sedam godina sviraju po svim prostorima gde jedan bend može da se obre, od skučenih, zadimljenih barova, klubova raznih kapaciteta, do ogromnih festivala i koncertnih hala sa hiljadama mesta za posetioce. Publika koja dolazi da ih vidi/čuje pripada različitim generacijama, ali i različitim žanrovskim podgrupama: od klinaca koji slušaju melodični pank, metalaca, skejtera, do sredovečnih garage-rock fanova i još starijih rock i blues purista. Ako postoji bend koji na planeti Zemlji može da okupi ovako neobičnu ekipu koja u transu uživa svih 90 minuta njihovog nastupa, onda su to The Big Damn Band, a pred takvom činjenicom prosto u vodu padaju sve top-liste, prebrojavanja pojavljivanja na muzičkim TV stanicama i ostale moderne merne jedinice kvaliteta. Uostalom, svo se navedeno šarenilo jasno vidi u sjajnom spotu za veliki hit „Clap Your Hands” sa prošlogodišnjeg albuma „The Wages“.
Sa naslednicima kakvi su Reverend Peyton’s Big Damn Band, Charlie Patton, ali i Son House, i Furry Lewis, te ostali pioniri žanra mogu spokojno da počivaju. Big Damn Band uspeo je da pronađe taj žar, rasplamsa ga kroz albume i konstantne koncertne nastupe, raspiri ga jednim potpuno punk-rock stavom u sviranju i, što je možda i najvažnije – prenosi ga dalje, na mlađe generacije, klince koji pohode njihove koncerte i sanjaju o formiranju sopstvenih rokenrol bandi. Sam Reverend Peyton kaže: „Kada ljudi idu na koncert oni hoće da vide show i nema ništa novo u tome. Charlie Patton je svirao zubima i glavom 1930, i sad ljudi kažu da je to bio punk rock, ali ljudi to rade već stotinama godina. Kantri bluz je bio prvi punk rock, ako mene pitate. “
Reverend Peyton’s Big Damn Band po prvi put nastupaju u Srbiji ove jeseni. Beogradski koncert tempiran je za utorak, 15. novembar u klubu Gun Club (Miloša Pocerca 10) od 22:00. Karte se po pretprodajnoj ceni od 1000 dinara mogu kupiti u Pinball Wizard Records radnji (TC „EUROCENTAR”, makedonska 30, lokal 15) i na svim prodajnim mestima Eventima.
Iz Lugana u Italijanskom delu Švajcarske dolaze nam trash džezeri The Pussywarmers.
Postoje od 2006. Do sada su izdali dva odlična albuma My Pussy Belongs to Daddy (2009) i The Chronicles of… (2011) oba za kultnu Švajcarsku etiketu Voodoo Rhythm Records.
Njihov zvuk je prljava mešavina džeza iz “Dope n’ Glory” ere dvadesetih i evropskih tradicija valcera, tarantele i polke, upakovan u sirovu punk egzekuciju. Poslednjih godina važe za klupsku atrakciju i miljenici su zapadnoevropske i američke muzičke kritike.
U Beograd dolaze prvi put u okviru svoje Meeting the East turneje na kojoj će svirati i u Italiji, Sloveniji, Mađarskoj i Hrvatskoj.
Beogradski nastup The Pussywarmers planiran je za utorak, 18. oktobar u Gun Club-u (Miloša Pocerca 10)od 22:00. Cena karte je 400 dinara u pretprodaji (Pinball Wizard Records, TC “Eurocentar”, makedonska 30, local 15) i 500 dinara na ulazu u klub, neposredno pred nastup.
Utorak, 27. septembar – Beograd @ Gun Club, 22:00
Subota, 1. oktobar – Niš @ Feedback
My Disco su oformljeni 2003. u Melburnu, Australija. Ispočetka njihov muzički izraz pripadao je math-rocku, sa čestim promenama rifova i ritmova, te izlomljenim deonicama. Momentalno pobuđuju pažnju u alternativnim krugovima, što zbog interesantne muzike, što zbog nekovencionalnih koncerata po parkovima, magacinima, tamošnjim vukojebinama i sličnim neobičnim mestima. Bend odmah kreće i sa turnejama po inostranstvu, mahom po „nepopularnim“ zemljama kao što su Tajland, Kina, Meksiko…
Nakon nekoliko singlova i EP-ja, My Disco objavljuju album prvenac 2006. pod naslovom “Cancer” . Ploča donosi znatnu promenu u zvuku, bend se okreće minimalizmu i repetitivnosti. Naslov je donekle simboličan jer je basista i pevač, Liam Andrews, u to vreme oboleo od hočkinsonove bolesti. Srećom, to je sada iza njega.
Krajem 2007. My Disco snimaju drugi album – “Paradise” i to u Čikagu, u studiju čuvenog Stevea Albinija (Big Black, Rapeman, Shellac) – Electrical Audio – koji se na istom našao u ulozi snimatelja. Albini uspeva da uhvati živi zvuk benda i nije čudo da se My Disco vraćaju u Electrical Audio 2010, gde snimaju i svoju treću ploču – “Litle Joy” . Ovaj put minimalizam je doveden do savršenstva u spoju sa hipnotičkim ritmovima što rezultira najvišim ocenama kod rok kritičara širom sveta.
Živi nastupi su prava slika benda. Ritam, gitarski rifovi i oko granice bola visina decibela koje proizvode na koncertima sada su već osobenost po kojoj se My Disco izdvajaju iz mora drugih predstavnika guitar-noise ili post-rock žanra.
Karte za beogradski koncert su u pretprodaji u jedinoj prodavnici vinila u gradu – Pinball Wizard Records (TC “Eurocentar”, makedonska 30, local 15) po ceni od 500 din. Na ulazu u klub, neposredno pred nastup, cena karte biće 700 din.
Rođen u ruralnom Arkanzasu i inficiran Mississippi Delta bluesom, Tav Falco je imao samo jedan izbor – da se preseli u Memphis i započne R’n’R karijeru.
Najpre se priključio Jim Dickinsonovom bendu Mud Boy & The Neutrons. Već na prvom nastupu skrenuo je pažnju na sebe tako što je tokom koncerta zgrabio motornu testeru i isekao gitaru u momentu izvođenja Lead Belly-jeve “Bourgeois Blues”. Bio je to šok za sve prisutne, a Alex Chilton, koji je bio među posetiocima znao je da govori o tom brutalnom i neočekivanom performansu kao o momentu koji mu je promenio život.
Ubrzo potom Tav Falco osniva Panther Burns, prateći sastav kroz koji je prodefilovalo više legendarnih imena poput Roberta Palmera, Rona i Dona Easleyja, Jima Dickinsona, Rossa Johnsona, Alexa Chiltona… Bend izdaje svoj debi “Behind The Magnolia Curtain” 1980. godine. Potpuno nesvakidašnji miks više žanrova (delta blues, rockabilly, garage punk, ali i mambo, i druge plesne varijante!!). Karakterističan sloppy i “out of tune” zvuk po kome ce se Panther Burns izdvojiti iz mase drugih debitanata bili su dovoljni da bend stekne naklonost nezavisne, ali i mainstream rock štampe.
Višestruki umetnički talenat (Falco se bavio/bavi slikanjem, plesom, fotografijom, snimio je par filmova i u par drugih se okušao kao glumac) pomogao mu je da vremenom postane jedan od par kultnih figura moderne američke muzike. Uticaj koji je Falco imao na gotovo sve garage/blues bendove Sjedinjenih Država 90-tih godina prošlog veka samo je potvrda njegovog dara da stvori jednako dobru frenetičnu rockabilly pesmu, klasičan garage punk stomp, “traljavu” varijantu country bluesa, kao i visoko stilizovani tango i po koju italijansku jadikovku (kemp pristup obradama Deana Martina ili nekog italijanskog kanconjera posebno je vidljiv na albumu “Shadow Dancer”, 1995 Upstart Sounds).
Pretposlednji studijski album “Panther Phobia”(2000 In The Red Records) istinsko je remek-delo američke muzike, a Falco se uhvatio obrada country blues pesama opskurnih i znanih izvođača, vrativši se u garažne lo-fi vode.
Prošle godine za Stag-O-Lee Records objavljuju dugo očekivani album “CONJURATIONS: Séance for Deranged Lovers”.
Tav Falco’s Panther Burns nastupaju pred beogradskom publikom u okviru BELEF festival 6. avgusta. U pratećem bendu Tava Falcoa još jedno je veliko ime – Ken Stringfellow (The Posies) koji će svojim setom prethoditi nastupu Panther Burns.
Ukoliko ne znate, The Bambi Molesters su, uz Laibach, najpoznatije rokenrol ime u svetskim okvirima, a da dolazi sa teritorije bivše Jugoslavije.
Bend je formiran u prvoj polovini 90-tih. Prvo, kasetno izdanje «Play Out Of Tune», objavljuju ‘95. za «Slušaj najglasnije», a prvi oficijelni album «Dumb Loud Hollow Twang» izlazi ‘97. za «Dirty Old Town». Naredne 2 godine provode promovišući svoju instrumentalnu muziku širom Hrvatske, Slovenije, ali i Evrope da bi ‘99. potpisali ugovor sa «Dancing Bear» iz Zagreba za koju snimaju sledeći album – «Intensity!». Ova će im ploča prokrčiti put do svetske slave i Bambi Molesters postaju jedan od najzanimljivijih surf-rock bendova novije generacije. Slede sve češći koncerti sa velikim imenima poput: The Cramps, Man Or Astro-man?, Flaming Sideburns, Chrome Cranks, da bi u julu iste godine u Kopru svirali ispred R.E.M.
Poznantsvo sa Peterom Buckom i Michaelom Stipeom pomaže im prilikom realizacije sledećeg albuma – «Sonic Bullets – 13 From The Hip» («Dancing Bear», decembar 2001.). Naime, kreativni dvojac R.E.M. prepoznaje vanserijski talenat u mladom sastavu iz Siska i Peter Buck producira i kao muzičar učestvuje u nekoliko numera na novom albumu. Takođe, okuplja i prilično fino društvo američkih rokera koji će svojim doprinosom u studiju pomoći da «Sonic Bullets – 13 From The Hips» izađe iz lokalnih okvira i nađe put do ljubitelja dobre muzike širom planete. Na albumu, pored Bucka, gostuju i Scott McCaughey (Young Fresh Fellows, R.E.M., Minus 5), Chris Eckman (Walkabouts), Terry Lee Hale, te pevač finskih garage-punk legendi The Flaming Sideburns – Speedo Martinez.
2002. album je licencno objavljen za «Big Beat», podetiketa «Ace Records». Bambi Molesters ovom pločom osvajaju više nagrada u Hrvatskoj, a koncertna aktivnost širom planete se nastavlja, te stižu čak i do Novog Zelanda. Album dobija izuzetno visoke ocene u magazinima «Mojo», «Uncut», a ni uticajni «Pitchfork» ne škrtari u recenziji «Sonic Bullets – 13 From The Hip».
Tokom 2003. bend obilazi Evropu i svira na velikim festivalima, a potom prate R.E.M. na nekoliko koncerata kao predrgupa.
Krajem 2003. pojavljuje se «Dumb Loud Hollow Twang – Deluxe» koji snimaju ponovo i dodaju mu nekoliko novih pesama, a gotovo istovremeno izbacuju i DVD dokumentarac «The Bambi Molesters Backstage Pass». U međuvremenu, sa Chrisom Eckmanom kao vokalom formiraju sastav The Strange i objavljuju album «Night Of Forgotten Films» gde se kao producent pojavljuje ugledni Phill Brown (Bob Marley, Roxy Music, Robert Palmer, Led Zeppelin…).
2005. prvenac The Strange i poslednji album Bambi Molesters za potrebe evropskog tržišta preuzima «Warner Music» i na taj način bend uspeva da dođe do još šire publike budući da im se album može naći u svakoj bolje snabdevenoj muzičkoj prodavnici starog kontinenta.
Prošle godine Dancing Bear izdaje dugo očekivani LP i CD pod nazivom “As The Dark Wave Swells” po mišljenju kritike najbolje ostvarenje u karijeri.
Singing Loins oformljeni su krajem 1990. Chris Broderick (vokal) i Chris Allen (gitara, bendžo, mandolina) želeli su da na jedan antitradicionalistički način pristupe pisanju novog engleskog folka, više se oslanjajući na efekat emocije koja izlazi iz interpretacije nego na tehniku i uobičajene šablone. Kao takvi, odmah su bili prezreni od strane konzervativne folk kritike, ali su zato privukli ogromnu pažnju liberalnijih poznavalaca, zapravo svih poštovalaca folk muzike koji su smatrali da je potrebna «sveža krv» da bi se ostarelo telo engleskog folka bolje osećalo.
Umnogome im je pomogao i Billy Childish (Milkshakes, Mighty Caesars, Headcoats, Buff Medways). Geniju njihovog zemljaka nije promakao strahovit potencijal Singing Loins i od samog starta verovao je da su oni prosto «odabrani» da engleskom folku vrate stari sjaj na jedan potpuno neuobičajen način – pišući nove, svoje pesme i izvodeći ih tehnički prosečno, ali sa strahovitim emotivnim pražnjenjem. Akustična gitara, bendžo, mandolina i štap sa zvončićima kojim Broderick drži ritam stvaraju jednostavnu zvučnu sliku, obezbeđujući pozadinu vrsnim Broderickovim stihovima otpevanim «iz dubine duše». U «kućnom studiju» Billyja Childisha snimaju svoja prva 2 albuma uz svesrdnu podršku samog vlasnika, ali i ostale poznate ekipe iz Childishovog okruženja kao što su Bruce Brand, Kyra Rubella i Holly Golightly. Singing Loins, podržani od strane najvećeg genija garage punk-a danas, dobijaju visoke kritike, kako za albume, tako i za živo izvođenje svojih pesama. Zanimljivo je da su zbog antitradicionalizma i neskrivenog oslanjanja na eruptivne Broderickove vokalne deonice postali miljenici najpre punk, a potom i sve druge publike. Otuda su markirani kao folk-punk bend, baš kao nekada ranije i, po mnogo čemu srodni im, The Pogues. Upravo sličnost sa The Pogues čini da se glas o Singing Loins čuje dalje od Medwaya, čak van Ostrva i ovaj akustičarski duet odlazi na nekoliko turneja pre nego što će da prestane sa radom u drugoj polovini 90-tih.
2004. na nagovor pomenute ekipe koja ih je u startu podržala (Childish, Golightly, Rubella) Singing Loins odlučuju da se opet aktiviraju i snimaju najpre kompilacijski dvostruki LP i CD «Complete and utter» kao i sjajan povratnički album «Songs to hear before you die». Sada ih je trojica u grupi (novi instrument je akordijan!!), a same pesme su nešto kompleksnije i kvalitetnije snimljene, no to nije oduzelo ni trunku od prepoznatljive im emocije. Broderickova izvedba uverljivo mami suzu na jednako vešt način kao što slušaočevo lice zari osmehom, a to je karta jača od svih ostalih u špilu.
«The drowned man resuscitator», naredni je album iz 2007. i možda njihov najveći komercijalni uspeh do sada obzirom da im je doneo visoke ocene u muzičkoj štampi. Znatno «umiveniji» od ranijih izdanja i unekoliko sporiji prodrmao je uspavanu folk scenu i skrenuo ozbiljniju pažnju.
Sledeća ploča, «The Unravelling England» (2009, Damaged Goods) donosi i dve novine. Najpre, znatno prljaviji, pankerski zvuk i četvrtog člana benda Johna Forrestera na kontrabasu.
Krajem januara, kao i obično za Damaged Goods, izlazi novi album – «Stuff» po mišljenju ostrvske kritike njihovo najozbiljnije delo u dvadesetogodišnjoj karijeri.
Petak, 15. april – Beograd @ Žica
Utorak, 19. april – Pančevo @ Mali klub doma omladine
Sreda, 20. april – Zrenjanin @ Klupče
Četvrtak, 21. april – Smederevska Palanka @ Pulse
Black Magic Six osnovani su u Helsinkiju leta 2006. i od samog početka čine ga dva člana: Mr. Lew Siffer i Mr. J-Tan. Nakon više koncertnih provera sopstvenog materijala, bend početkom 2008. izdaje svoj prvi album u CD formatu „Evil Acupunction“, a ubrzo idu na veliku turneju u okviru koje su obišli Finsku, Dansku, Holandiju, Nemačku, Austriju, Švajcarsku, Mađarsku, Bugarsku, Tursku, Švedsku, Rusiju i Estoniju, ali i daleku Argentinu. Svirali su sa: Messer Chups, Dead Elvis & His One Man Grave, Mama Rosin, The Notorious HiFi Killers, The Untamed…
Isti album krajem godine biva objavljen i u vinil formatu koji putem poznatih distributera dospeva i u prodavnice ploča širom Evrope, SAD, Australije i Japana.
Marta prošle godine, Black Magic Six ispaljuju novu dugosvirajuću ploču „Black Magic Six: Doomsday Bound“, a kasnije sviraju sa znatno većim imenima kao što su legendarni surf sastav iz 60-tih – The Trashmen ili jedan od najpoznatijih oneman bendova – Bob Log III.
Duo gitara/bubanj, u popularnoj muzici tako rasprostranjen poslednjih deceniju i nešto, u slučaju Black Magic Six, a za razliku u odnosu na sve prethodne varijante iste postavke, donosi vidno osveženje i autentičnost. Njihov bučni miks više žanrova od bluesa i garage punka do rocka i heavy metala ubedljiv je koliko je i originalan u porodici dvočlanih bendova. Već su ih nazivali miksom Howlina Wolfa i Venom, The Stooges-AC/DC-Dead Kennedys, a neki ih smatraju underground braćom Danka Jonesa. Ipak, muzički izraz ovih momaka dovoljno je samosvojan i, imajući u vidu koliko često sviraju uživo, za godinu-dve njihov duo biće i sam navođen kao influenca za pojavljivanje nekih novih gitara/bubanj sastava.
Black Magic Six su svoj debitantski koncert u Srbiji bukirali u beogradskom klubu Žica (Kraljevića Marka 5) za petak, 15. april od 21:00. Karte su u pretprodaji u Pinball Wizard Records (TC Eurocentar, makedonska 30, lokal 15) po ceni od 400 din. Na ulazu u klub – 500 din. Vrata kluba se otvaraju u 20:00, koncert počinje tačno u 21:00.
Četvrtak, 3. februar – Beograd @ Gun Club (gost: Mylutin)
Petak, 4. februar – Pirot @ Dom kulture
Subota, 5. februar – Senta @ Mojo
Singing Loins oformljeni su krajem 1990. Chris Broderick (vokal) i Chris Allen (gitara, bendžo, mandolina) želeli su da na jedan antitradicionalistički način pristupe pisanju novog engleskog folka, više se oslanjajući na efekat emocije koja izlazi iz interpretacije nego na tehniku i uobičajene šablone. Kao takvi, odmah su bili prezreni od strane konzervativne folk kritike, ali su zato privukli ogromnu pažnju liberalnijih poznavalaca, zapravo svih poštovalaca folk muzike koji su smatrali da je potrebna «sveža krv» da bi se ostarelo telo engleskog folka bolje osećalo.
Umnogome im je pomogao i Billy Childish (Milkshakes, Mighty Caesars, Headcoats, Buff Medways). Geniju njihovog zemljaka nije promakao strahovit potencijal Singing Loins i od samog starta verovao je da su oni prosto «odabrani» da engleskom folku vrate stari sjaj na jedan potpuno neuobičajen način – pišući nove, svoje pesme i izvodeći ih tehnički prosečno, ali sa strahovitim emotivnim pražnjenjem. Akustična gitara, bendžo, mandolina i štap sa zvončićima kojim Broderick drži ritam stvaraju jednostavnu zvučnu sliku, obezbeđujući pozadinu vrsnim Broderickovim stihovima otpevanim «iz dubine duše». U «kućnom studiju» Billyja Childisha snimaju svoja prva 2 albuma uz svesrdnu podršku samog vlasnika, ali i ostale poznate ekipe iz Childishovog okruženja kao što su Bruce Brand, Kyra Rubella i Holly Golightly. Singing Loins, podržani od strane najvećeg genija garage punk-a danas, dobijaju visoke kritike, kako za albume, tako i za živo izvođenje svojih pesama. Zanimljivo je da su zbog antitradicionalizma i neskrivenog oslanjanja na eruptivne Broderickove vokalne deonice postali miljenici najpre punk, a potom i sve druge publike. Otuda su markirani kao folk-punk bend, baš kao nekada ranije i, po mnogo čemu srodni im, The Pogues. Upravo sličnost sa The Pogues čini da se glas o Singing Loins čuje dalje od Medwaya, čak van Ostrva i ovaj akustičarski duet odlazi na nekoliko turneja pre nego što će da prestane sa radom u drugoj polovini 90-tih.
2004. na nagovor pomenute ekipe koja ih je u startu podržala (Childish, Golightly, Rubella) Singing Loins odlučuju da se opet aktiviraju i snimaju najpre kompilacijski dvostruki LP i CD «Complete and utter» kao i sjajan povratnički album «Songs to hear before you die». Sada ih je trojica u grupi (novi instrument je akordijan!!), a same pesme su nešto kompleksnije i kvalitetnije snimljene, no to nije oduzelo ni trunku od prepoznatljive im emocije. Broderickova izvedba uverljivo mami suzu na jednako vešt način kao što slušaočevo lice zari osmehom, a to je karta jača od svih ostalih u špilu.
«The drowned man resuscitator», naredni je album iz 2007. i možda njihov najveći komercijalni uspeh do sada obzirom da im je doneo visoke ocene u muzičkoj štampi. Znatno «umiveniji» od ranijih izdanja i unekoliko sporiji prodrmao je uspavanu folk scenu i skrenuo ozbiljniju pažnju.
Sledeća ploča, «The Unravelling England» (2009, Damaged Goods) donosi i dve novine. Najpre, znatno prljaviji, pankerski zvuk i četvrtog člana benda Johna Forrestera na kontrabasu.
Krajem januara ove godine, kao i obično za Damaged Goods, izlazi novi album – «Stuff» koji je u uobičajenim najavama što prethode samom izdanju već markiran kao njihovo najozbiljnije delo u dvadesetogodišnjoj karijeri.
Početkom februara dolaze na kraću turneju po Srbiji da pred ovdašnjom publikom potvrde zašto su najbolji engleski raw-folk i punk-folk (kako god vam je drago) bend poslednjih nekoliko decenija.
Karte za beogradski koncert mogu da se kupe u kafeu Šikarica (skadarska 22) i Pinball Wizard Records prodavnici (TC Eurocentar, makedonska 30, lokal 15, tel: 011/3348-664) po pretprodajnoj ceni od 800 din.
Petak, 7. januar – Novi Sad @CK13
Subota, 8. januar – Beograd @ Gun Club
Nedelja, 9. januar – Mećavnik @ Kustendorf
“U poređenju sa Andreom Williamsom Little Richard zvuči kao Pat Boone” – Lux Interior (The CRAMPS)
Andre Williams je ’56. imao prvi hit na američkoj R’n’B top ten listi – “Bacon Fat”. Sledili su: “Greasy Chicken”, “Humpin, Bumpin’ & Thumpin’” (pre desetak godina “pozajmljena” od Fat Boy Slima!!), “Rib Tips”, “Pass The Biscuits”, “Jail Bait”…
’61. počinje da radi za MOTOWN RECORDS i Berryja Gordyja, najpre kao producent (Marvin Gaye, Mary Wells, Contours, Stevie Wonder…), ali je tokom narednog perioda više puta gubio, a potom dobijao posao kod iste etikete što kao producent, što kao A&R agent.
’63. je napisao “Shake A Tail Feather” veliki hit za Five Du-Tones (vidi filmove “Hair Spray” i “Blues Brothers”!!).
U drugoj polovini 60-tih zauvek napušta MOTOWN i kreće da radi kao producent/izvođač za CHESS RECORDS.
Samo par godina kasnije, početkom sledeće decenije, započinje po sebe pogubnu saradnju sa Ikeom Turnerom. Ike ga uvodi u svet kokaina iz kojeg se Andre posle nekoliko godina izvlači, ali posledice su takve da završava proseći na mostovima Čikaga sve do kasnih 80-tih!!
U modernoj rokenrol istoriji na Andrea ukazuju najpre The Cramps obradivši “Jailbait” i svrstavši čak 2 njegova R’n’B hita na legendarnoj “Born Bad” kompilacijskoj seriji. No ni to nije bilo dovoljno da se ruinirani kralj lascivnog R’n’B/soul/funka vrati u centar pažnje muzičke javnosti.
Tek u drugoj polovini 90-tih, uz veliku pomoć svojih fanova Jona Spencera i 2/3 The Gories (Dan Kroha i Mick Collins) Andre se vraća u studio. 1998. sa dvojcem iz The Gories u Detroitu snima svoj definitivni comeback album – “Silky” objavljen iste godine za IN THE RED RECORDS. Sudbina se još jednom smeši ovom crnom šefu ciganske duše i Andre postaje heroj nove garažne generacije. Već na sledećem albumu (“The Black Godfather” 1999, IN THE RED RECORDS) prate ga Jon Spencer Blues Explosion, The Dirtbombs, Cheater Slicks, Countdowns i Compulsive Gamblers. Mr. Rhythm se nakon dve decenije plaćanja danka poigravanju sa drogama i neprestanim alkoholizmom vraća u ulozi predvodnika moderne garažne produkcije. I dok je u ranoj fazi svoje karijere imao probleme zbog svojih produkcijskih egzibicija i bio markiran kao problematičan autor zbog otvorenih aluzija na tabu teme (seks, droge, alkohol…), Andre Williams upravo na te dve karte gradi svoj povratak u svet muzike.
Jon Spencer ga uzima za izvršnog pruducenta “Acme”, a Andrea i Spenecerove Blues Explosion možete čuti i na “Acme Plus” u numeri “Lap Dance”. Potom Mr. Rhythm nekoliko puta obilazi Evropu i Ameriku (jednom i Australiju) na zajedničkim turnejama sa Jon Spencer Blues Explosion, Countdowns, Cheater Slicks, Beasts Of Bourbon…
U junu 2001. za NORTON RECORDS objavljuje album “Bait & Switch”. Sama činjenica da se na ploči kao gosti pojavljuju Ronnie Spector (Ronettes) i Rudy Ray Moore, njegovi ispisnici, potvrda je Andreovom neprestanom radu u prethodnih 5 godina. Ovaj put produkcija je osetno hi-fi, a njegov prepoznatljivi raw sexual R’n’B/soul stil vešto je upakovan i pitak čak i onima kojima su “Silky” i “The Black Godfather” zazvučali suviše sirovo.
Dve godine, nakon uspešne evropske turneje sa GREEN HORNET, opet za NORTON RECORDS, pojavljuje se live album “Holland Shuffle”.
Potom, 2006, za PRAVDA RECORDS izlazi “Aphrodisiac” na kojem ga prate sjajni DIPLOMATS OF SOLID SOUND. Andre je i dalje opsednut seksom, koji je i ovde tema broj 1. Zvuk je znatno više soul nego na poslednjih nekoliko ploča, samim tim i album je pitkiji i može da komunicira sa publikom koja ne ljubi garažna gitarska krljanja, prisutna na albumima za IN THE RED RECORDS.
2008. je godina još jedne pozitivne prekretnice u životu velikog umetnika. Sa THE NEW ORLEANS HELLHOUNDS snima “Can You Deal With It”, pojavljuje se i dokumentarni film “Agile Mobile & Hostile – A Year with Andre Williams”. Ipak, najvažnije od svega je da se konačno uspešno leči od alkoholizma. Ova promena pomaže da u poodmakloj starosti izgleda bolje nego pre 10-ak godina, da su mu živi nastupi besprekorni, te da uprkos godinama biva dovoljno svež i raspoložen da održi pregršt koncerata u SAD i Evropi.
Početkom 2010. godine Andre Williams objavljuje svoj prvi roman – “Sweets”, a samo par meseci potom i novi album “That’s All I Need” za BLOODSHOT RECORDS.
Neuništivi sin R’n’B/soul-a, otac funka, deda garage rocka i pradeda rapa, svira četvrti put u Beogradu, tek nešto više od 2 meseca po prethodnom nastupu!!
Koncert je planiran za subotu, 8. januar od 22:00 u nedavno otvorenom rokenrol prostoru GUN CLUB (Miloša Pocerca 10).
Karte su u pretprodaji u jedinoj prodavnici vinila u gradu – Pinball Wizard Records (TC “Eurocentar”, makedonska 30, local 15, rezervacije na tel: 011/3348-664) po ceni od 1000 din i u kafeu Šikarica (Skadarska 22) već od subote, 11. decembra. Inače, ovo će da bude i prva kraća srpska turneja za Andrea Williamsa i njegov bend budući da u nedelju, 9. januara nastupaju i na Mećavniku u okviru Kustendorf festivala 2011.
Utorak, 9. novembar – Beograd @ Gun Club 22:00
Gosti: Rough Blue
The Fuzztones su jedno od prvih imena koje u rokenrol svetu padaju na pamet kada se pomene garažni rok. Ne samo zato što bend postoji 30 godina, što su u vreme Ramones i sličnih pank grupa krenuli sa žanrom baziranim na zaboravljenim bendovima iz 60-tih (The Sonics, The Seeds, 13th Floor Elevators) koji će se upravo zbog njih uskoro omasoviti i postati jedan od važnijih sredinom 80-tih, potom razviti u više podžanrova i kod nekih bendova rezultirati ogromnim komercijalnim uspehom (The Hives, White Stripes, The Horrors), već i zato što su karakteristišnim imidžom od glave do pete praktično uneli (novu) modu u svet muzike.
Počeli su 1980. u Njujorku i bili redovni na binama CBGB-ja i Mudd kluba. Upotrebom gitarske pedale fuzzbox (korišćena kod gotovo svih psihodeličnih grupa druge polovine 60-tih) reafirmisali su zaboravljeni žestoki zvuk koji su nazvali grunge i 1984. dobili nadimak “the gurus of garage grunge”. Ovakav zvuk gitare, obavezne orgulje u bendu i nezaobilazni retro imidž “pozajmljen” od šampiona ovog pravca i njihovih uzora, doveden do besprekornosti ogrlicama od ljudskih kostiju, istovremeno zastrašujuć i seksi, te divlji, bučni koncerti, učiniće da bend skrene pažnju publike, muzičke kritike i velikog broja kolega iz posla. Ubrzo SAD preplavljuju novi bendovi tvoreći garage rock revival, a zaboravljene singlice i albumi rodonačelnika žanra dve decenije ranije dostižu visoke cene kod pasioniranih kolekcionara što će uvek spremne diskografske kuće navesti da ponovo objavljuju iste videvši dobru priliku za profit.
Rudi Protrudi, gitarista, pevač i lider The Fuzztones negde u isto vreme sa objavljivanjem prvog singla “Bad News Travels Fast” (1984., Midnight Records) u nekom malom njujorkškom baru pronalazi tada potpuno zaboravljenog Screamin’ Jay Hawkinsa. Sa njim stupa u kontakt po nastupu i vrlo brzo uspeva da ga nagovori da sviraju nekoliko koncerata zajedno, a jedan od tih je i zabeležen na njihovom izdanju za Midnight Records. Zahvaljujući toj saradnji Screamin’ Jay Hawkinsova karijera kreće uzlaznom putanjom.
1985. snimaju prvi album “Lysergic Emanations”, ali i odlaze na presudnu tromesečnu turneju po Evropi sa The Damned. Ta turneja donosi im ogroman broj sledbenika (jedan od najpoznatijih, a bitan za dalju karijeru je i pevač The Cult – Ian Astbury), ali i evropskim ljubiteljima rokenrola “novi” žanr – garage psych punk revival. Grupa sklapa ugovor sa novom izdavačkom kućom Music Maniac Records u Nemačkoj koja će reizdati prvenac, ali i objaviti par sledećih ploča.
Nekoliko godina potom, u kraćim pauzama konstantnih turneja po Evropi i SAD, zahvaljujući Ianu Astburyju The Fuzztones postaju prvi garage punk sastav sa ugovorom za veliku diskografsku kompaniju i snimaju album “In Heat” za Beggards Banquet Records u Engleskoj. Ploču producira legendarni Shel Talmy poznat po radu tokom 60-tih sa The Who i The Kinks. Nakon toga The Fuzztones su etablirano ime kao i predvodnici reanimiranog žanra – garažnog roka.
U tridesetogodišnjoj karijeri objavili su 15 albuma i ukupno preko 70 izdanja, svirali na svim važnim festivalima u svetu, svirali uzduž i popreko planete Zemlje, članci o njima objavljeni su u brdu fanzina kao i u uticajnim magazinima (NME, Sounds, Melody Maker, Rockerilla, Hit Parade, US, Rolling Stone), bili u društvu headlinera čuvenog Little Steven Underground Garage festivala 2004. pored takvih imena kao što su The Strokes, New York Dolls, Iggy & The Stooges, Bo Diddley, Nancy Sinatra, The Pretty Things, snimili pregršt spotova i, a to bi trebalo da bude najbitnije, ostali potpuno verni svom žanru kao i vizuelnom imidžu koji uključuje obavezne vox phantom gitare, kožne pantalone, crne rolke, bitl čizmice i ogrlice od životinjskih, ali i ljudskih kostiju.
Biti tvrdoglavo odan davno zacrtanim ciljevima formula je kojom retki koji uspeju da ostanu uporni zaslužuju sam vrh u poslu kojim se bave. The Fuzztones su odavno to napravili. Sada ubiru plodove svojih uverenja. Više nego zasluženo.
Prvi ikada beogradski koncert održaće se u utorak, 9. novembra u novootvorenom rokenrol prostoru Gun Club (Miloša Pocerca 10) od 22:00.
Karte su u pretprodaji u prodavnici ploča Pinball Wizard Records (TC Eurocentar, makedonska 30, lokal 15) po ceni od 800 din. Na dan koncerta, na ulazu u klub – 1000 din.
“U poređenju sa Andreom Williamsom Little Richard zvuči kao Pat Boone” – Lux Interior (The CRAMPS)
Andre Williams je ’56. imao prvi hit na američkoj R’n’B top ten listi – “Bacon Fat”. Sledili su: “Greasy Chicken”, “Humpin, Bumpin’ & Thumpin’” (pre desetak godina “pozajmljena” od Fat Boy Slima!!), “Rib Tips”, “Pass The Biscuits”, “Jail Bait”…
’61. počinje da radi za MOTOWN RECORDS i Berryja Gordyja, najpre kao producent (Marvin Gaye, Mary Wells, Contours, Stevie Wonder…), ali je tokom narednog perioda više puta gubio, a potom dobijao posao kod iste etikete što kao producent, što kao A&R agent.
’63. je napisao “Shake A Tail Feather” veliki hit za Five Du-Tones (vidi filmove “Hair Spray” i “Blues Brothers”!!).
U drugoj polovini 60-tih zauvek napušta MOTOWN i kreće da radi kao producent/izvođač za CHESS RECORDS.
Samo par godina kasnije, početkom sledeće decenije, započinje po sebe pogubnu saradnju sa Ikeom Turnerom. Ike ga uvodi u svet kokaina iz kojeg se Andre posle nekoliko godina izvlači, ali posledice su takve da završava proseći na mostovima Čikaga sve do kasnih 80-tih!!
U modernoj rokenrol istoriji na Andrea ukazuju najpre The Cramps obradivši “Jailbait” i svrstavši čak 2 njegova R’n’B hita na legendarnoj “Born Bad” kompilacijskoj seriji. No ni to nije bilo dovoljno da se ruinirani kralj lascivnog R’n’B/soul/funka vrati u centar pažnje muzičke javnosti.
Tek u drugoj polovini 90-tih, uz veliku pomoć svojih fanova Jona Spencera i 2/3 The Gories (Dan Kroha i Mick Collins) Andre se vraća u studio. 1998. sa dvojcem iz The Gories u Detroitu snima svoj definitivni comeback album – “Silky” objavljen iste godine za IN THE RED RECORDS. Sudbina se još jednom smeši ovom crnom šefu ciganske duše i Andre postaje heroj nove garažne generacije. Već na sledećem albumu (“The Black Godfather” 1999, IN THE RED RECORDS) prate ga Jon Spencer Blues Explosion, The Dirtbombs, Cheater Slicks, Countdowns i Compulsive Gamblers. Mr. Rhythm se nakon dve decenije plaćanja danka poigravanju sa drogama i neprestanim alkoholizmom vraća u ulozi predvodnika moderne garažne produkcije. I dok je u ranoj fazi svoje karijere imao probleme zbog svojih produkcijskih egzibicija i bio markiran kao problematičan autor zbog otvorenih aluzija na tabu teme (seks, droge, alkohol…), Andre Williams upravo na te dve karte gradi svoj povratak u svet muzike.
Jon Spencer ga uzima za izvršnog pruducenta “Acme”, a Andrea i Spenecerove Blues Explosion možete čuti i na “Acme Plus” u numeri “Lap Dance”. Potom Mr. Rhythm nekoliko puta obilazi Evropu i Ameriku (jednom i Australiju) na zajedničkim turnejama sa Jon Spencer Blues Explosion, Countdowns, Cheater Slicks, Beasts Of Bourbon…
U junu 2001. za NORTON RECORDS objavljuje album “Bait & Switch”. Sama činjenica da se na ploči kao gosti pojavljuju Ronnie Spector (Ronettes) i Rudy Ray Moore, njegovi ispisnici, potvrda je Andreovom neprestanom radu u prethodnih 5 godina. Ovaj put produkcija je osetno hi-fi, a njegov prepoznatljivi raw sexual R’n’B/soul stil vešto je upakovan i pitak čak i onima kojima su “Silky” i “The Black Godfather” zazvučali suviše sirovo.
Dve godine, nakon uspešne evropske turneje sa GREEN HORNET, opet za NORTON RECORDS, pojavljuje se live album “Holland Shuffle”.
Potom, 2006, za PRAVDA RECORDS izlazi “Aphrodisiac” na kojem ga prate sjajni DIPLOMATS OF SOLID SOUND. Andre je i dalje opsednut seksom, koji je i ovde tema broj 1. Zvuk je znatno više soul nego na poslednjih nekoliko ploča, samim tim i album je pitkiji i može da komunicira sa publikom koja ne ljubi garažna gitarska krljanja, prisutna na albumima za IN THE RED RECORDS.
2008. je godina još jedne pozitivne prekretnice u životu velikog umetnika. Sa THE NEW ORLEANS HELLHOUNDS snima “Can You Deal With It”, pojavljuje se i dokumentarni film “Agile Mobile & Hostile – A Year with Andre Williams”. Ipak, najvažnije od svega je da se konačno uspešno leči od alkoholizma. Ova promena pomaže da u poodmakloj starosti izgleda bolje nego pre 10-ak godina, da su mu živi nastupi besprekorni, te da uprkos godinama biva dovoljno svež i raspoložen da održi pregršt koncerata u SAD i Evropi.
Početkom ove godine Andre Williams objavljuje svoj prvi roman – “Sweets”, a samo par meseci potom i novi album “That’s All I Need” za BLOODSHOT RECORDS.
Neuništivi sin R’n’B/soul-a, otac funka, deda garage rocka i pradeda rapa, svira treći put u Beogradu od 2001. i po treći put sa bendom sa kojim se ovde nije pre pojavio. Sada ga prati ekipa koja je redovna na koncertima po SAD – The GOLDSTARS iz Čikaga, a sve u skladu sa njegovom duhovitom opaskom: “Andre Williams nikad ne ide sa istom devojkom dvaput u krevet, tako ni sa istim bendom ne ide dvaput na evropsku turneju”.
Nastup je planiran za ponedeljak, 1. novembra u Kulturnom centru “Grad” i početkom od 22:00. Inače, baš 1. novembra ovaj gospodin slavi 74. rođendan. Zgodan podatak za sve koji u Beogradu vole Black Godfathera i prava prilika da zajedno sa ovim šefom uživaju u njegovim hitovima.
Karte su u pretprodaji u jedinoj prodavnici vinila u gradu – Pinball Wizard Records (TC “Eurocentar”, makedonska 30, local 15) po ceni od 1200 din. Na dan koncerta, na ulazu u KC Grad – 1500 din.
Utorak, 19. oktobar – Beograd @ Žica (gosti: Žene kese)
Sreda, 20. oktobar – Beograd @ Žica (gosti: Rough Blue)
Četvrtak, 21. oktobar – Zrenjanin @ Klupče
Petak, 22. oktobar – Smederevska Palanka @ Pulse
Subota, 23. oktobar – Velenje @ MKC
Nedelja, 24. oktobar – Zagreb @ Spunk
Australija je najsuvlji kontinent na planeti. Poseduje izuzetno neplodno zemljište kojim haraju česti požari. Odsečena je od ostatka sveta masivnim okeanima. Iako je prošlo par vekova od kako su formirane prve robijaške kolonije, iako su nekadašnji izgnanici izgradili prosperitetnu zemlju – odjek izolacije, težina i melanholija doseljeničke borbe, užas i zadivljenost pred moćima beskrajne pustinje i svest o tome da će neumoljivo Sunce i sudbina uvek biti jači od čoveka prožimaju svaki ton i trzaj žice benda The Kill Devil Hills.
Muzički se kreću granicom između garažnog rokenrola (poput onog koji stvaraju njihovi zemljaci The Drones) i melanholičnog country bluesa. No Kill Devil Hills se ne daju nasilno staviti u oštre granice nekog žanra. Iako povremeno možete uhvatiti neku poznatu nit – tradicionalne note folk zaostavštine, gitarsko umeće i čvrstinu The Drones i Beasts Of Bourbon i tamu Nick Cavea & The Bad Seeds, zvuk se nameće kao potpuno svoj, autentičan. Ono što se možda najviše uvlači pod kožu je senzibilitet – The Kill Devil Hills su prodrli u bit osetljive linije između lepote i divljaštva. Jer članovi benda nisu iskusili težak život kroz književne i filmske klasike – živeli su ga. Upravo zato tako dobro umeju da dočaraju pustinjsku lepotu i surovost, nezamislivu vrelinu, neophodnost čvrstine čak i onda kada vas sve slama, uz alkohol kao neizbežno gorivo. Njihovu muziku prožima ta prkosna životna energija, koja uprkos svim preprekama ne samo da uspeva da preživi, već stvara i najautentičniji i najmoćniji zvuk na australijskoj alt-kantri sceni. O toj moći govori činjenica da su uspeli da se otrgnu okova beskrajnih okeana i savladaju ih – The Rolling Stone je njihov treći i u nizu poslednji studijski album „Man, You Should Explode” nazvao „jednim od najboljih izdanja 2010.”, predviđajući im skori proboj na internacionalnoj sceni.
Reči čuvenog magazina su se ostvarile – ove jeseni Kill Devil Hills imaju svoju prvu veliku evropsku turneju, a prehlađena Evropa još uvek ne zna šta je čeka. Nastupi ovog benda imaju izuzetnu, eksplozivnu energiju – set ječećih gitara koje drže volan, do krvi isprepletane sa violinom Alexa Archera – zvuk za koji se slobodno može reći da na momente nadmašuje umeće Warrena Ellisa.
U okviru evropske turneje, peščana oluja The Kill Devil Hills stižu i u Beograd. U ponedeljak, 18. oktobra sviraju u klubu Žica. Sve u svemu, minimum 120 minuta vrhunskog australijskog indie/americana/alt-country zvuka!!
Karte mogu da se kupe na šanku paba „Brod” (29. novembra 36) i u jedinoj prodavnici ploča u gradu – Pinball Wizard (makedonska 30, lokal 15) po pretprodajnoj ceni od 600 din. Neposredno pred nastup, na ulazu u klub po 800 din.
Ponedeljak, 25. oktobar – Beograd @ KC Grad, 22:00
Bruklinski bend The Obits impresivnog je pedigrea. Šibaju napeti, pravo u glavu rokenrol sa oštrim gitarskim linijama, snažnim basom i melodijama koje brišu razliku između indie i garažnog roka. Njihov gitarista i pevač, Rick Froberg, prethodno je svirao u Drive Like Jehu i Hot Snakes, dok je drugi gitarista i pevač, Sohrab Habibion, poznat kao veteran vašingtonskog indie-rock benda – Edsel.
Pošto su se Hot Snakes raspali 2005, Froberg se iz Kalifornije seli u Bruklin i 2006. piše nove pesme i svira sa Habibionom i bubnjarem Scottom Gurskym. Dok su razmišljali o uvođenju treće gitare, basista Greg Simpson nametnuo se svojim zanimljivim stilom i postava je bila kompletna.
Početkom 2008. imali su svoj prvi nastup u Cake Shopu, poznatom njujorkškom klubu koji je bio krcat fanovima Frobergovih i Habibionovih prethodnih postava i jedan odnjih uspeo je da snimi nastup i tu, kvalitetom zvuka prilično manjkavu verziju, postavi na Internet. Bend je dve poslednje pesme iz seta “okačio” na svoj MySpace profil i ubrzo se čitava frka oko The Obits zakotrljala neviđenom brzinom.
Istog leta, Chris Jacobs iz Sub Pop Records, od ranije veliki ljubitelj Frobergovog rada, poziva ih u Sijetl na festival povodom 20 godina Sub Pop etikete i nije puno vremena proteklo do prvog izdanja. Single “One Cross Apiece/Put It In Writing” objavili su na sopstvenoj izdavačkoj kući, Stint Records, već u jesen 2008. Singl su rasprodali u rekordnom roku, doštampali novi tiraž, a onda i taj i početkom 2009. snimaju svoj prvenac “I Blame You” za, naravno, Sub Pop.
Debitantsko ostvarenje potvrđuje ono što je fanovima bilo od samog početka jasno – ovaj bend ima snage da u zaborav pošalje sve pređašnje ploče Drive Like Jahu, Hot Snakes, kao i Edsel. Zrelost u pisanju pesama, etablira Froberga kao jednog od važnijih modernih autora, a brojni nastupi po SAD i u Evropi kale bend na putu velike koncertne atrakcije nezavisne gitarske scene. Uostalom, već duže vreme poznato je da Sub Pop teško može da promaši kada je gitarski zvuk u pitanju.
The Obits prvi put sviraju i u Srbiji u okviru ovogodišnje evropske turneje. Koncert je planiran za ponedeljak, 25. oktobar u Kulturnom centru “Grad” od 22:00.
Ulaznice mogu da se kupe u pabu “Brod” (29. novembra 36) i Pinball Wizard prodavnici vinila (TC Eurocentar, makedonska 30, lokal 15). Pretprodajna cena – 800 din.
Neposredno pred nastup, karta će na ulazu u KC Grad koštati 1000 din.
Bad Music For Bad People sa velikim zadovoljstvom predstavlja – Digital Leather – još jedan u nizu novih bendova kojima se poklanja dosta pažnje u alternativnim medijima, šta god to ovih dana da znači.
Ova četvorka, koju predvodi harizmatični Shawn Foree, poslednjih se par godina izborila za svoje mesto u vrhu synth-punk scene. Samo ime benda najbolje opisuje o čemu se ovde radi: spoj tehnologije i sirovosti/surovosti. U slučaju Digital Leather tehnologija ne podrazumeva korišćenje najmodernijih laptopova i programa za proizvodnju i simuliranje muzike na njima, već je reč o upotrebi jeftinih sintisajzera i “napravi-to-sam” mašina za komponovanje bučnih i poletnih pesama koje ovaj bend sa uspehom, bukvalno štanca, svira, snima i objavljuje od 2004. do danas.
Digital Leather imaju jedno 175 singlova i albuma, i muzički se kreću na liniji Suicide / Ramones / Gary Numan / Orchestral Manoeuvres In The Dark / Trio / D.A.F. / Lost Sounds (nedavno preminuli Jay Reatard im je bio menadžer, ali i snimatelj/master, maestro na studijskim snimcima). Ritmovi su jaki, gitare su glasne i fuzirane, dok klavijature boje pesme popaljivim melodijama koje se na momente smenjuju melanholičnom, bezmalo depresivnom atmosferom. Jedan srpsko-australijski muzičar (koji izvanredno barata i domaćom, i stranom rokenrol produkcijom) simpatično je primetio: “Skoro kao Električni orgazam na prvom albumu da su imali hrabrosti da ga snime u garaži, a ne sa Pikom Stančićem”.
Digital Leather po prvi put sviraju u Beogradu u nedelju, 24. oktobra. Koncert je bukiran u klubu “Žica” (Kraljevića Marka 5) sa početkom od 21:00.
Karte mogu da se kupe na šanku paba “Brod” (29. novembra 36) ili u Pinball Wizard Shop-u (TC “Eurocentar”, Makedonska 30, lokal br. 15) već od 1. oktobra.
Pretprodajna cena karte je 600 din. Na veče nastupa, na ulazu u klub, cena karte biće 700 din.
Utorak, 21. septembar – Beograd @ ŽICA (Kraljevića Marka 5) 21:00!!
Kada vidite sliku pevača koji „odeven“ u flekave gaće, maljavog torza i nogu, sa velikom, olinjalom maskom zeca na glavi đipa po bini i (još češće) van nje, unoseći se u ozarena lica napaljene publike iz prvih redova, teško da možete a da ne pomislite da se radi o nekom bučnom rokenrol ili heavy metal izvođaču. Međutim, Nobunny svira pop, bubblegum pop, ako insistirate na preciznoj žanrovskoj odrednici. Kratke, dvominutne pesme, pevljivih refrena, zaraznih melodija, tankog glasića – muzika za zaljubljene tinejdžere, a uglavnom su mu i tekstovi takve tematike: ljubav, sitna varanja, slomljena srca, klinačka žudnja i slično. Naravno, neizbežne su i posvete brzoj hrani, plažama, žurkama, kompjuterskim igricama. Dakle, Nobunny peva o svemu onome što bubuljičavi pubertetlija i proključalih hormona mu vršnjakinja žele i, kad su u prilici, ostvare. Na prvi, površni pogled prilično infantilno za momka koji je odavno izašao iz te faze odrastanja, ali Nobunny odbija da se oseća ikako drugačije sem kao jedan prosečan adolescent: otuđen, neshvaćen, srećno ili nesrećno zacopan. Vama (nama?), koji cenite da ste sazreli ne preostaje ništa sem da ga zaobiđete kao još jedno u nizu američkih pop smeća ili da potrošite 5-10 minuta i čujete/pogledate 4-5 Nobunny hitova i shvatite da Rokenrol muzika nije (niti je ikad bila) za starce i/ili duhom ostarele. U tom trenutku biće vam jasno da njegovo poigravanje sa klinačkim temama ima dublje, skoro umetničko pokriće i da sva ta maskarada (da, i njegov prateći bend nastupa jednako oskudno odeven i sa obaveznim maskama) nadilazi balavu, razmaženu obest.
Nobunny u ovakvom izdanju, sa obaveznom maskom zeca na glavi, nastupa još od 2001. Objavio je više samizdat kaseta i diskova. Potom, kada se priča o blesavom dečko-zekanu proširila isti albumi „našli“ su svoje izdavače, najpre u nezavisnoj produkciji, a nedavno se pojavilo i live izdanje za Third Man Records, vlasništvo Jacka Whitea iz White Stripes.
U utorak, 21. septembra Nobunny prvi put nastupa u Srbiji u okviru evropske turneje. Zanimljivo, ali upravo istog dana izlazi i njegova nova ploča „First Blood“ za respektabilnu nezavisnu etiketu Goner Records. Oni koji su bili u prilici da je čuju, puni su hvale i kažu da mu je ovo najzaokruženije izdanje u karijeri. Poređenja sa The Ramones, Velvet Underground i The Dickies već su opšta mesta. Novina je da je jedan recenzent napisao da ovaj album zvuči kako je prvih nekoliko The Beatles singlova trebalo da zvuče da su se samo njih četvorica pitala. Ova smela konstatacija čini se savršenom za kraj.
Koncert Nobunny odigraće se u klubu Žica (Kraljevića Marka 5) sa početkom u TAČNO 21:00. Karte po pretprodajnoj ceni od 600 din možete da kupite na šanku paba „Brod“ (29. novembra 36), a neposredno pred nastup i na ulazu u Žicu za 700 din.
Šta god učinili znajte – Nobunny loves you!!
BAD MUSIC FOR BAD PEOPLE ima privilegiju i čast da u dva dana zaredom ovdašnjoj rokenrol javnosti predstavi čak četiri vrhunska predstavnika savremenog američkog uslovno rečeno garage rock-a.
Jack Oblivian je ikona ovog žanra, Harlan T. Bobo ozbiljan singer/songwriter u usponu, John Paul Keith jedan od najozbiljnijih studijskih muzičara i neizostavni saradnik prethodne dvojice čiji bend čeka svetla budućnost, a glitter punkeri Apache kao usvirani putujući cirkus u zamahu tek treba da se izbore za svoje mesto u okviru tzv. scene i sve to u dva šugava dana kakvi su ponedeljak i utorak. Ako to nije dvodnevni praznik za ljubitelje rokenrola van top lista, trendova i modnih magazina, onda pojma nemam šta bi to trebalo da bude.
7. i 8. juna na Akademiji (Rajićeva 10) od 22:00, pa do iza ponoći imaćete jedinstvenu priliku da overite vrhunski memfiski rokenrol i moderni glam/glitter bend iz San Frana i u brojnim autorskim pesmama, kao i nekolicini standarda prisustvujete svojevrsnom slavlju gitara, bubnjeva i neizbežnog glasnog „YEAH“!
Raspored:
Ponedeljak, 7. jun – John Paul Keith & The One Four Fives + Harlan T. Bobo & The Chimps (pretprodaja – 800 din / na ulazu u klub – 1000 din!!)
Utorak, 8. jun – Apache + Jack Oblivian & The Tennessee Tearjerkers (pretprodaja – 800 din / na ulazu u klub – 1000 din!!)
Ulaznice u pretprodaji mogu da se kupe na šanku kafea „Fleka“ na Akademiji i na šanku paba „Brod“ (29. Novembra 36)
John Paul Keith & The One Four Fives (Memphis, TN, U.S.A.)
John Paul Keith formirao je The One Four Fives par godina pošto se 2005. preselio u Memfis. Karijeru je započeo pred kraj srednje škole 90-tih u rodnom Noksvilu sa bendom Viceroys (V-Roys). Ubrzo su postali najuzbudljivija lokalna atrakcija i posle jednog koncerta u Nešvilu dobijaju ponudu da snime album za Stevea Earla i njegovu E-Squared Records. Mladom J.P. Keithu nije se dopala ideja da promene zvuk zarad prvog albuma i napušta bend. Odlazi u Nešvile, formira Nevers, snimaju ploču za Sire Records koja se iz ovih i onih razloga nikada nije pojavila u prodavnicama. Nedugo potom okuplja novu grupu – Stateside koja obljavljuje jedan album u Evropi i postaju prateći bend Ryana Adamsa pod imenom The Pink Hearts. Adams odlazi na turneju promovišući svoj album “Gold” povukavši sa sobom kompletnu postavu izuzev J.P. Keitha koji se, nakon par kratkih zadržavanja u Njujorku i Birmingemu u pokušaju da okupi novu postavu, na poziv sestre seli u Memfis gde započinje uspešnu karijeru studijskog muzičara. Ispekavši zanat tezgareći po studijima i barovima sa raznim lokalnim muzičarima (da li je pominjanje njegove saradnje sa pokojnim Jimom Dickinsonom dovoljno?!), 2007. sastavlja The One Four Fives, a već 2009. izlazi im fantastični debi „Spills And Thrills“ za renomiranog izdavača – Fat Possum Records. Ploča može da nosi i naziv “Ubrzani kurs memfiskog rokenrola”. U tih 37 minuta i 12 pesama iz jedne u drugu klizite kroz žanrove karakteristične za ovaj grad: rockabilly, swamp-rock, soul, roots rock, country, a vozom upravlja doktor tamošnjeg rokenrola – John Paul Keith uz asistenciju pratećih muzikanata. Duh Sun Records studija još uvek pohodi Memfis, A ova ploča ga sadrži u svakoj svojoj rilni. John Paul Keith Official John Paul Keith @ MySpace John Paul Keith@All Music Guide
video:
Harlan T. Bobo & The Chimps (Memphis, TN, U.S.A.)
U paketu sa novim bendom Jacka Obliviana stiže i Harlan T. Bobo sa bendom The Chimps, više ne samo lokalna singer/songwriter atrakcija grada u Tenesiju, naročito od trenutka kada ga je lično Lucinda Williams navela kao najautentičnijeg predstavnika žanra. Ovaj momak jedno je vreme svirao sa American Death Ray (docnije poznati kao Viva L’American Death Ray Music), ali je pre 6 godina napustio grupu i posvetio se solo karijeri. Njegov prvi album, “Too Much Love”, je dugo čekao na regularno izdanje no to Harlanu nije smetalo da ga umnoži u hiljade primeraka i prodaje na piratskim diskovima sa kućne adrese. Otuda i bar 3 različite verzije omota ploče. “I’m Your Man”, album iz 2007. godine – već je napravio pravi mali metež na singer/songwriter sceni i to nije moglo da promakne oku kritike, čak ni one koja talenat ne bi primetila ni da im se ispred nosa pojavi. Zanimljiv i izuzetno neobičan spoj Modern Lovers, Big Star i lokalnog nasleđa, odlično snalaženje na terenu ne tako redovnom za jednog bivšeg garažnog rokera, jasno artikulišu Harlanov dar za pisanje pesama. S druge strane i on, kao i Jack, boluje od manjka uobraženosti i sujete, danas na žalost neophodnih da se dođe do znatno šire popularnosti. Otuda će put ka slavi i ovog macana biti naporan, trnovit i, najverovatnije, duži nego što takav talenat zaslužuje. No, to je ono što su sami izabrali – da se više bave muzikom, dakle, onim što znaju i za šta su nadareni, a znatno manje marketinškim trikovima u koje ne samo da nisu upućeni, već ni ne haju za iste. Upravo zbog ovoga biće beskrajno dragi svim pravovernim rokenrolerima, a takvih je uvek u dovoljnom broju. Prošlog meseca izašao je novi album – “Sucker” i, mimo pohvalnih kritika, mišljenja su da se radi o remek-delu autora koji istinski pomera granice žanra. Harlan T. Bobo @ MySpace Harlan T. Bobo @ Goner Records Harlan T. Bobo @ Pitchfork Žikica Simić u Politici 31. maja 2010.
video: Harlan T. Bobo @ MTV
poster:
Apache (San Francisco, CA, U.S.A.)
Apache su formirani u San Francisku pre par godina od bivših članova Parchman Farm, Ghenghis Khan i The Cuts. Žanrovski gledano ovi momci sviraju glam ili glitter rock, ali nisu im strane ni ostale forme popularne muzike karakteristične za 70-te (power-pop i ’77 punk). Objavili su zapažen prvenac “Boomtown Gems” za Birdman Records, a ovih dana očekuju svoju drugu ploču. Apache nisu samo četiri drugara koji zvuče kao mešavina New York Dolls, Kiss, Ramones i prvog albuma GG Allin & The Jabbers (“Always Was, Is And Always Shall Be”). Unekoliko više od toga, ovi tipovi su dobri zabavljači, obdareni smislom za humor i svesno izabranim imidžom koji ismeva izgled rokera iz perioda ranih 70-tih: duge kose, tesne košulje, plišani sakoi jarkih boja i neizbežne zvonaste farmerke. Ovo im je prva evropska turneja i pravi moment da debituju i kod nas pre nego što se vinu putem slave i postanu preskupi za ovaj deo kontinenta. Apache u Srbiji i Bugarskoj:
Ponedeljak, 7. jun – Knjaževac @ Zion (w/School Bus)
Utorak, 8. jun – Beograd @ Akademija (w/Jack-O & The Tennessee Tearjerkers)
Sreda, 9. jun – Negotin @ Dvorište bioskopa Krajina (w/Spins)
Četvrtak, 10. jun – Plovdiv (Bugarska) @ Lebowski
Petak, 11. jun – Beograd @ Garage Fire! Festival
Jack-O & The Tennessee Tearjerkers (Memphis, TN, U.S.A.)
Rokenrol prestonica, Memfis, poslednjih 15-ak godina gospodari modernom garažnom scenom u SAD. Čini se da, pored Detroita, jedino još tamo bendovi niču kao pečurke posle kiše i sviraju dobar rokenrol neopterećen težnjom da se ‘proda’, unovči ili doživi furiozni uspeh snimanjem preskupih spotova za MTV. Možda je razlog tome dolazak velikog maga Jeffa Evansa (Gibson Bros) koji je oko sebe okupio većinu lokalnih punkera i naučio ih nekim starijim formama kao što su blues ili soul, pa su se momci utrkivali koji će bend bolje da savlada domaće zadatke, a možda i zato što je u većini jedna od glavnih uloga po pravilu bivala rezervisana za Jacka Obliviana (pravo ime Jack Yarber).
Jackov prvi zapaženiji bend su svakako Oblivians, osnovani u prvoj polovini 90-tih bili su pravo osveženje sa neobičnim konceptom 3 pankera sviraju blues, nema basa i sva trojica se smenjuju na gitarama, bubnjevima i vokalima. Snimili su 3 albuma za Crypt Records, par mini albuma i jednu kompilaciju neobjavljenih snimaka za Sympathy For The Record Industry (SFTRI) + malo brdo singlova za nebrojene etikete. Jedini pravi naslednici The Gories i bend za kakav Jon Spencer nikada nije imao petlju, raspao se iznenada i bez svađe. Eric Oblivian se posvetio svojoj maloj izdavačkoj kući Goner Records, Greg Oblivian na kratko je lutao da bi se skrasio sa Reigning Sound i 2007. uspeo da snimi album sa 60’s legendom iz Shangri-Las – Mary Weiss, a Jack je snimao što solo, što sa prijateljima iz grada, te se obreo i u par lokalnih all-star bendova. Zapravo, nastavio je tačno tamo gde je stao sa Oblivians – istraživanje na temu interakcija punk estetike i snažne emocije blues/soul pesme. Zajedničko za sve bendove sa kojima je sarađivao su po pravilu visoke kritike albuma i pomanjkanje želje da se u vreme White Stripes uspeha neki od njih i ‘okoristi’. Verovatno je i to njegova zasluga jer ga takve stvari očito nikada nisu zanimale. Malo je poznato da je on nagovorio Jacka Whitea da u Easley studiju snime album koji će ih poslati u orbitu, a još manje da je legendarna crvena gitara koju White svira u spotu Seven Nation Army nekada krasila kolekciju Jacka Obliviana.
Poslednji bend koji je naš junak formirao jesu Jack-O & The Tennessee Tearjekrers. Objavili su tri albuma za SFTRI, a prošlogodišnji, “The Disco Outlaw” za Goner Records, po sada već ustaljenom običaju ubire pozitivne ocene nezavisne muzičke štampe, ali i magazina koji prevashodno tretiraju komercijalnu muziku. Zvuk Rolling Stonesa iz vremena “Exile On Main St.” i “Sticky Fingers” izmešan sa lokalnim nasleđem bele i crne muzike i propušten kroz Yarberov punk rock filter na samom kraju je svež, dok svo blues i soul prisustvo u pesmama ovog benda dođe poput neizostavnih začina. Uvek dobra, a uvek drugačija jambalaya. Uopšte nije iznenađujuće da The Hives redovno na koncertima sviraju jednu od Yarberovih pesama iz Oblivians perioda jer je stariji kolega takoreći doktorirao garage-punk i to odavno. Jack-O @ MySpace Jack-O @ All Music Guide Jack-O @ Spin Magazine Jack-O recenzija iz Politike (Žikica Simić) Jack-O + Harlan T. Bobo recenzija koncerta iz 2007. – Žikica Simić
video: Jack-O @ MTV
Petak, 7. maj – Beograd @ splav 20/44 (oko ponoći!!)
MESSER CHUPS osnovao je Oleg Gitarkin 1998. i bend je u početku bivstvovao na relaciji St. Petersburg-Hamburg gde se nalazila druga polovina grupe, Anette Schneider. Minimalistička elektronska muzika u spoju sa surf i launge instrumentalima, te semplovima replika iz B-horor filmova pokazala se kao odlično upakovan istočnoevropski proizvod koji može dobro da prođe i na Zapadu. Bend je do danas objavio 11 albuma i pretrpeo više izmena članova da bi se ustalio sa dolaskom Zombie Girl na poziciji basistkinje tokom 2004. Znatno mlađa, a ništa manje seksi varijanta Poison Ivy (THE CRAMPS), umnogome je doprinela da se ova grupa probije u sam vrh nezavisne produkcije.
Instrumentalna muzika nije najpodesnije sredstvo do srca današnje publike, ali su MESSER CHUPS svojim originalnim muzičkim izrazom uspeli da se nametnu kao jedan od tek nekoliko bendova ‘iza gvozdene zavese’ koji redovno sviraju koncerte i prodaju albume na zapadnom tržištu, a da se ne bave bilo kojim vidom lokalnog, etno nasleđa. Naprotiv, ovaj sastav operiše unutar žanrova nastalih u zapadnom svetu, a originalan način na koji to radi doneo im je i određeni nivo slave, pa su poslednjih godina česti gosti poznatih zapadnoevropskih festivala.
MESSER CHUPS uživo komuniciraju na više umetničkih nivoa. Osim surf i launge instrumentala kombinovanim sa semplovima replika iz horor filmova, važan segment njihovog živog nastupa je i projekcija scena iz kultnih B-horor filmova, video zapisa raznih strip-tease i pinup legendi poput Bettie Page, kao i filmova Russa Meyera. Dakle, dok vam Oleg Gitarkin prebira svojim fender jaguarom po srcu, a Zombie Girl u ritmu okidanja žica njene bas gitare, svojim ekstremnim seksepilom u isto pumpa krv 5 puta brže nego što je to uobičajeno, pred Vašim očima ređaju se scene u kojima se pojavljuju Bela Lugosi kao Drakula, Boris Karloff kao Frankenštajn, kao i mnogi drugi frikovi i čudovišta pomenutog filmskog žanra snimljeni još pre više od 40 godina. Sve to zajedno čini da MESSER CHUPS napadaju sva čula posetioca i očito je da su zbog ovakvog pristupa uspeli da se kao ruski bend učvrste u sam vrh moderne surf-garage/instro nezavisne produkcije. Rame uz rame sa legendarnim Man…Or Astro-Man?, Los Straitjackets ili Laika & The Cosmonauts.
Ovog proleća MESSER CHUPS su na novoj evropskoj turneji promovišući prošlogodišnji album «Heretic Channel». Njihovo živo pojavljivanje pred beogradskom publikom zakazano je za petak, 7. maja na splavu 20/44 od ponoći.
Karte mogu da se kupe na šanku paba „Brod“ (29. novembra 36) po pretprodajnoj ceni od 400 din, kao i na samom splavu 20/44.
Subota, 17. april – Paraćin @ Galerija
Nedelja, 18. april – Beograd @ Žica (300 din na ulazu u klub!!)
Ponedeljak, 19. april – Nova Pazova @ Liverpool (+ Rough Blue!!)
Utorak, 20. april – Pančevo @ TNT klub
Sreda, 21. april – Vršac @ Gedeon (+ Rough Blue)
Četvrtak, 22. april – Novi Sad @ Lazino tele (+ Rough Blue)
Petak, 23. april – Beograd @ splav 20/44 (+ Rough Blue)
Subota, 24. april – Senta @ Mojo (+ Rough Blue)
Juke Joint Pimps su duo iz Kelna, Nemačka. 2008. godine objavili su prvi album “Boogie The House Down – Juke Joint Style” za najpoznatiju evropsku (uslovno rečeno garažnu) etiketu Voodoo Rhythm Records. Uprkos tome što se radi o muzičarima sa podužom biografijom i stažom na tamošnjoj sceni u više srodnih žanrova (rockabilly, blues, pa i garage punk), tek je saradnja sa Rev. Beatmanom (vlasnik Voodoo Rhythm i, bez preterivanja, garažni rok guru Zapadne Evrope) ova dva sjajna muzičara uspela da izvuče iz tame anonimnosti. Osim toga što se danas njihov album prodaje širom Sveta, bend je imao i par uspešnih turneja po Engleskoj i, još bitnije, u SAD.
Juke Joint Pimps sviraju modernu verziju bluza na simplifikovan i sirov način kako su to na momente radili The Gories, The Oblivians, Black Keys u ranoj fazi, na način kako bi danas zvučale ikone žanra poput Roberta Johnsona, Willieja Dixona, Elmorea Jamesa ili Muddyja Watersa. Produkcija i bespotrebno gubljenje vremena u studiju su eskivirani zarad što autentičnijeg muzičkog zapisa koji preslušavanjem ploče daje jasnu sliku da sve to uživo zvuči baš tako – prljavo, glasno, neispeglano i lišeno ikakve pretencioznosti. Svakom ljubitelju dobrih koncerata to obećava 70+ minuta istinske zabave u bilo kojoj zadimljenoj rupčagi gde se za male pare može kupiti nešto pića i karta za bend čiji će se nastup prepričavati mesecima potom. Unekoliko nalik na juke joint mesta u kojima su Crni Amerikanci s Juga mogli da se opuste i uz frajere kao što su R.L. Burnside ili T-Model Ford zaborave na težak život u sagregovanom društvu.
Juke Joint Pimps dolaze na svoju prvu turneju po Srbiji i sviraće u nekoliko gradova svoj blues set kakav do sada nije viđen u ovim krajevima. Odeveni kao jeftini svodnici (šljašteća odeća, zlatne kajle, prstenje i slične imidž-ne-trpi-kompromise idiotarije), Mighty Mike (usna harmonika, bubanj, zvečke i sl. zezalice + vokal) i T-Man (gitara) u oko sat i po vremena povešće vas na vožnju kroz istoriju bluza koji nije pravio pare jer nije pravio kompromise, zapravo, nije mu to bila ni namera. Cilj igre te bio je da se svira iz pukog uživanja i za dušu.
Smatran jednim od pionira punk scene u Njujorku sredinom 70-ih, Vincent je sa sastavom Testors (koji su zvuk zasnivali na buci dve gitare i bubnja, bez basa, uz dosta Vincentovog vrištanja) nastupao u čuvenim klubovima Max’s Kansas City i CBGB.
Već posle godinu dana postojanja, njihovu karijeru je 1977. usporio Sonnyjev šestomesečni boravak u maloletničkom zatvoru zbog “uništavanja gradske imovine i posedovanja droge”.
Bend je konačno 1980. izdao prvi singl “Time is Mine/Together”, ali je zbog niza incidenata Vincent završio u mentalnoj bolnici na “posmatranju i lečenju”.
Između ostalog, muzičar se tokom nekog gostovanja na radiju potukao sa Lennyjem Kayom, gitaristom Patti Smith Group, a onda je tokom jednog koncerta na bini upalio vatru koja je izmakla kontroli i aktivirala protivpožarni sistem u dvorani koji je poprskao bend, publiku i opremu.
Vincent se 1981. godine odselio u Mineapolis gde je osnovao bend Sonny Vincent And The Extreme, ali je i tu hapšen zbog neposedovanja vozačke dozvole i neoprezne vožnje, posedovanja droge, napada na policiju i opiranja hapšenju. Završio je osam meseci u zatvoru.
Snimio je danas raritetni umetnički film Mannequin World koji je ocenjen kao bizaran, a posle izbacivanja sa Univerziteta za umetnost i dizajn u Mineapolisu zbog performansa, počeo je dugogodišnju karijeru baveći se umetničkim instalacijama koje uključuju film, svetlo i pokret.
Sa Bobom Stinsonom iz kultnog američkog sastava The Replacements 1986. je osnovao je kratkotrajni bend Model Prisoner.
Pošto im je uskraćen ulazak u Kanadu, članovi benda se opijaju “poslednji put” i odlučuju na zajednički odlazak na lečenje od alkoholizma.
Vincent i Stinson se na terapiji ponašaju nemarno, pa trojica ostalih članova napuštaju lečenje i bend, a njih dvojica se vraćaju alkoholu.
Tokom karijere Vincent je bio najproduktivniji sa bendom Shotgun Rationale sa kojim je objavio albume “Who Do They Think They Are?” (’90.), “Beyond Rebellion” (’92.) i “Roller Coaster” (’93.).
Na poslednjem albumu u nizu gostovali su i nekadašnji članovi Velvet Undergrounda: Maureen Tucker i Sterling Morrison, kao i bubnjar Stoogesa Scott Asheton.
Shotgun Rationale završavaju karijeru albumom “Cocked” (’96.), a Vincent sastavlja punk supergrupu, sa pomenutim Stooges bubnjarem Scottom Ashetonom, Captainom Sensibleom iz The Damned i Cheetah Chromeom iz Dead Boys, koja 1997. izdaje album “Pure Filth”.
Snimio je i samostalne albume “Hell’s Kitchen” (2001), “The Good, the Bad, the Ugly” (2003) i “Soul Mates” (2004). Na sva tri albuma pojavljuje se čitava plejada poznatih rok muzičara, kako onih koji su karijeru započeli kao i on, sredinom 70-tih, tako i znatno mlađih. Pored drugih, učešće na njegovim albumima uzeli su i: Scott Asheton (The Stooges), Captain Sensible (The Damned), Scott Morgan (Sonic Rendezvous Band), Wayne Kramer (MC5), Brian James (The Damned), Richard Lloyd (Television), Ivan Julian and Bob Quine (Richard Hell & The Voidoids), Javier Escovedo (The Zeros), Walter Lure (The Heartbreakers), Cliff Roman (The Weirdos), Bob Andrews (Generation X), Greg Ginn (Black Flag), Thurston Moore (Sonic Youth), Pat Todd (The Lazy Cowgirls).
Poslednji zabaleženi Vincentov incident je razbijanje merača buke na jednom koncertu.
Prilikom hapšenja muzičar je policiji izjavio: “Naravno da sam ga razbio, to je antirokenrol sprava… i trebalo bi da ih razbijam, zar ne?”
Ovih dana pojavio se album neobjavljenih snimaka Model Prisoners “Cow Milking Music” iz vremena dok se družio sa pokojnim gitaristom The Replacements – Bobom Stinsonom.
Jedan od retkih preživelih, a još uvek aktivnih rodonačelnika njujorške punk-rock scene na evropskoj je turneji i u svojoj novoj super-grupa postavi stiže u Beograd u subotu, 27. marta.
Koncert će biti održan u Livingroom-u SKC-a sa početkom od 22:00.
Pretprodaja karata u LivingRoom-u (Kralja Milana 48) i u pabu Brod (29. novembra 36) po ceni od 1000 din. Na dan koncerta – 1200 din.
Beograd, subota, 20. mart @ Livingroom SKC, 22:00
Zrenjanin, nedelja, 21. mart @ Klupče, 21:00
Stara Pazova, ponedeljak, 22. mart @ Liverpool, 22:00
Accelerators su punk-rock bend iz Roterdama, Holandija. U poslednjih par godina ovi su momci od malog, takoreći benda iz kraja, izrasli u jedan od najrespektabilnijih i ponajboljih punk-rock sastava tamošnje scene. Tokom prošle godine uspeli su ne samo da objave debitantski album, već je isti dobio bez zadrške odlične kritike, kako u fanzinima, tako i u po kojem velikom, mainstream magazinu. Čitave su jedne nedelje bili na nacionalnom radiju, gde su dali pregršt intervjua i odsvirali kompletan album, kao i druge pesme (sa mnogobrojnih singlova), i to u više navrata.
Intenzivno su svirali po čitavoj Zapadnoj Evropi, a kuriozitet je da su imali i par koncerata u Maroku. U više navrata binu su delili sa No Use For A Name, The Bronx, Peter Pan Speedrock, The Briggs, Heideroosjes i još hrpom manje poznatih bendova sličnog žanrovskog usmerenja.
Za samo nedelju dana od objavljivanja albuma prvi tiraž od 1000 nosača zvuka prodao se na njihovim živim nastupima. Ipak, sada su na ivici najveće avanture, a radi se o ambicioznom projektu da u 50 dana odsviraju 50 koncerata u martu i aprilu ove godine. Ovaj put punk-rock klinci iz Holandije sviraju po skoro čitavoj Evropi, a Srbija je jedina država na mapi njihove maršrute a da je sa istoka kontinenta, što može da se shvati kao izvesna privilegija i, na neki način, prepoznavanje ovdašnje punk-rock scene kao jedne od važnijih ako ne u Evropi, ono, makar, u ovom delu iste.
Kritičari ih porede sa Screeching Weasel, Queers, MTX i drugim punk-rock bendovima koji su nastavljači 30+ godina duge tradicije i muzičkog obrasca gde su obavezni melodični, pop refreni sa zaraznim pratećim vokalima propraćeni glasnom i energičnom svirkom uz skoro neizbežni uvod sa „1-2-3-go!“. Nasleđe Ramones i Buzzcocks (ponekad i iz druge ruke) izvesno traje i uzbuđuje mlade ljubitelje punk-rocka i dan danas, a to dovoljno govori da se nije radilo o formuli koja će trajati tek par sezona.
Prvi koncert u Srbiji zakazan je u Beogradu za subotu, 20. mart u Livingroom-u SKC-a od 22:00. Gosti na koncertu biće beogradski punk’n’roll sastav Concrete Worms. http://www.myspace.com/accelerators download: http://www.mediafire.com/download.php?bxmnhcyx1tw YouTube:
Utorak, 2. mart @ Livingroom SKC, 22:00
Gosti: 2 minuta mržnje
Pretprodaja: 1000 din / dan koncerta – 1200 din
UK Subs ne samo da pripadaju prvom talasu pank bendova nastalih polovinom sedamdesetih godina u Londonu, oni su i jedan od retkih bendova koji se nije ponovo formirao u poslednjih nekoliko godina kako bi zaradili na nekadašnjoj popularnosti. Razlog za to je jednostavan: UK Subs se nikada nisu istinski raspali. Osim perioda od par nedelja u 1983. godini, kada je ideja od razlazu izgledala kao dobro rešenje, bend je neprestano radio snimajući ploče i svirajući turneje gotovo tri decenije.
Sve je počelo 1976. godine u Londonu kada je Čarli Harper shvatio da su ga bendovi poput The Damned toliko impresionirali da je svoju ritam i bluz grupu Marauders preimenovao u The Subversives i odlučio da se upusti u avanturu čije je ime bilo punk rock. Skraćenje imena u The Subs je donelo i prvi problem nakon što je utvrđeno da bend istog naziva već postoji u Aberdinu, Škotskoj pa je najjednostavnije rešenje bilo da se ispred dodaju i slova UK. Sex Pistols su u tom trenutku žarili i palili širom ostrva sa svojim singlom ‘Anarchy in the UK’ pa nije bilo teško sabrati dva i dva.
Uspeh UK Subs je, međutim verovatno iznenadio i same članove benda. Serija vrlo uspešnih koncerata po londonskim klubovima i bezrezervna podrška Džona Pila (koji im je nudio novac iz svog džepa za snimanje singla) kroz radijske sesije ubrzo je bend izdigla na vrh talasa britanskog punk rocka. Prvi singl ‘C.I.D.’ je bez napora dostigao prvo mesto na britanskoj top listi alternativne muzike i označio početak plodnog perioda u životu benda koji je trajao do 1983. Ploče i turneje su se ređale jedna za drugom, svaka otvarajući sve više puteva za UK Subs. Svirke u Americi, velike hale umesto klubova, nastupi na televiziji i interesovanje ne samo muzičkih novina već i, bizarno, tinejdžerskh magazina za bend bili su sve elementi uzlazne putanje UK Subsa. Bend je, između ostalog bio i prvi punk rock sastav iz zapadne Evrope koji je ikada nastupio u tada komunističkoj Poljskoj, svirajući turneju 1982. godine na manjim stadionima i krunišući je nastupom pred 24,000 ljudi u Varšavi.
1983. i uspon new wavea s jedne i hardcorea s druge strane označili su smenu generacija na punk sceni. Mnogi bendovi su se raspali pa su čak i UK Subs prošli kroz jedinu neaktivnu fazu u svojoj karijeri. Ipak, Čarli Harper nije bio spreman da se tako lako preda. Uvodeći nove ljude u postavu koja je i do tada bila manje-više fluidna, otisnuo se na drugi deo putovanja koje i danas traje.
Poslednje dve decenije su prošle u konstantnim promenama postave i turnejama. Ove dve aktivnosti su, izgleda neodvojive od UK Subs, često se dešavajući da bend na pola turneje ostane bez nekog od članova, čije mesto zauzima raspoloživi lokalni muzičar koji ostaje u bendu do kraja turneje ili dok god ga drži zdravlje. Bend je izdao ogromnu količinu kompilacijskih albuma i živih snimaka tokom osamdesetih i devedesetih ali uvek treba imati na umu da Čarli i ekipa nikada nisu bili zainteresovani samo za unovčavanje stare slave. Novi albumi i singlovi stizali su i još uvek stižu nesmanjenim tempom. Harper još uvek ima šta da kaže i uvek se oko njega nalazi dovoljno prijatelja koji će uzeti instrumente u ruke i pomoći mu u tome.
Ono što beogradsku publiku treba dodatno da motiviše da dođe i pogleda jedan od najvećih bendova punk epohe je i činjenica da dolaze u tročetvrtinskoj postavi koja je i pokrenula UK Subs sredinom 70-tih. Dakle, Charlie Harper (glas), Nicky Garratt (gitara), Alvin Gibbs (bas) i, kao jedini “omladinac” među njima – Jamie Oliver (bubnjevi).
Utorak, 2. mart @ Livingroom SKC, 22:00. Karte u pretprodaji na šanku Livingroom-a.
Španski kombo Tokyo Sex Destruction dobar su i redak primer da radikalni politički stavovi (u ovom slučaju leve orijentacije) kod jednog rokenrol benda mogu da rezultiraju vanserijskom atraktivnošću. Za 8 godine postojanja izbacili su 5 albuma i više singlova, a pored svega uspeli su da Evropu obiđu više puta, te su imali i zapaženu američku turneju, koja je za bend van engleskog govornog područja u gro slučajeva misaona imenica, ako ne računamo nekoliko skandinavskih rok grupa.
60’s soul, garage punk i detroitski high energy R’n’R (Stooges/MC5) prve su asocijacije kod slušalaca, a više nego prisutni duh legendarnog menadžera MC5, Johna Sinclaira i njegove subverzivne organizacije White Panther Party dodatno pojačavaju utisak, ionako dovoljno snažan u numerama ovog benda. Svaki je od članova četvorke iz Barselone «uzeo» Sinclairovo prezime jasno stavljajući do znanja o čemu se ovde radi, a radi se o pobuni i revoluciji, baš kao u doba poznih 60-tih kada su MC5 i Sinclair bili redovna meta američke konzervativne javnosti, policije, čak, nacionalne garde i predvodnici nemira na ulicama Detroita. Bend ovako čvrstih uverenja je za poštovanje i kada svemu ovome dodate jednaku srčanost, žar i, na momente, mahnitost u izvođenju žestoke muzike za mrdanje u transu, jasno je da se radi o nečemu što umnogome odudara od prosečne ponude na nezavisnoj sceni. Zaista, nije ni čudo što im se sam Michael Davis (basista MC5) obratio da producira par pesama!
Kao koncertna atrakcija više puta su postideli, a ne tako retko i preoteli sam show (ili ih makar naterali da se razbude i potrude da budu bolji), mnogim velikim imenima moderne garažne produkcije, od Blues Explosion, preko Fleshtones, do Mooney Suzuki i Zen Guerilla. Kako lepo reče Michael Davis: «This band is SEX by all means, both in sound and appearance».
Na poslednja dva albuma, “5th Avenue South” (2005.) i “The Neighbourhood” (2009.) ljuti anarhisti zaokreću ka široj publici pitkijim zvukom nego ranije. Osetno su spustili loptu i sa divljeg prangijanja usredsredili se na pisanje skoro pa pop pesama, dokazujući da im i to polazi za rukom. Takođe, ova dva albuma su ih i žanrovski pomakla u psihodelični štos bezmalo flower-power stila, a i topli zvuk Hammond orgulja, inače novog instrumenta, doneo je jednu potpuno novu dimenziju u zvučnu sliku Tokyo Sex Destruction, samim tim i veću slušanost i pojavljivanja na prestižnim muzičkim kanalima poput MTV i VH1.
Beogradska publika će posle dve i po godine opet imati priliku da se uveri u atraktivni živi nastup sada već legendarnih i etabliranih španskih anarhista u nedelju, 28. februara u klubu ŽICA (Kraljevića Marka 5). Ovaj koncert je planiran za 21:00. Karte mogu da se kupe u samom klubu i na šanku paba “Brod” (29. novembra 36!!) po pretprodajnoj ceni od 500 din. Neposredno pred nastup cena karte biće 700 din.
Utorak, 10. novembar – Beograd @ ŽICA (gosti: ŠMAJSER!!)
Sreda, 11. novembar – Gračanica @ Klub S (ex-Magacin)
Četvrtak, 12. novembar – Niš @ FEEDBACK
Sreda, 18. novembar – Pirot @ Baš čelik
Nova gitaroška atrakcija iz San Franciska zove se NYLON HEART ATTACK. Bend je formiran pre 2 godine, objavio je jedan (“Cougar City”), a upravo ovih dana izlazi im drugi EP “Kiss The Watch”. Četiri mlada, drčna i istetovirana momka, porasla na prvim albumima THE STOOGES, MC5 i NEW YORK DOLLS pokušavaju da vrate high octane rock’n’roll i glitter žanr na pozornicu istinskog rokenrola u ovo vreme poplave predvidljivih novih bendova i to na jedini mogući način, a taj je da se odvrnu pojačala, uključe sve moguće gitarske pedale i da vokal vrišti do promuklosti.
Njihova prva evropska turneja ne zaobilazi ni Beograd, niti okolne države (Slovenija, Hrvatska, Bugarska, Makedonija…).
Beogradski koncert održaće se u klubu Žica, u utorak, 10. Novembra od 21:30.
Cena karte je 300 din, na ulazu u klub, na veče koncerta, a pored njih svira i beogradski sastav ŠMAJSER.
Više od dve i po godine nakon drugog gostovanja u Beogradu hrvatski surf bend The Bambi Molesters ponovo nastupa u glavnom gradu. Ukoliko ne znate, The Bambi Molesters su, uz Laibach, najpoznatije rokenrol ime u svetskim okvirima, a da dolazi sa teritorije bivše Jugoslavije.
Bend je formiran u prvoj polovini 90-tih. Prvo, kasetno izdanje «Play Out Of Tune», objavljuju ‘95. za «Slušaj najglasnije», a prvi oficijelni album «Dumb Lod Holow Twang» izlazi ‘97. za «Dirty Old Town». Naredne 2 godine provode promovišući svoju instrumentalnu muziku širom Hrvatske, Slovenije, ali i Evrope da bi ‘99. potpisali ugovor sa «Dancing Bear» iz Zagreba za koju snimaju sledeći album – «Intensity!». Ova će im ploča prokrčiti put do svetske slave i Bambi Molesters postaju jedan od najzanimljivijih surf-rock bendova novije generacije. Slede sve češći koncerti sa velikim imenima poput: The Cramps, Man Or Astro-man?, Flaming Sideburns, Chrome Cranks, da bi u julu iste godine u Kopru svirali ispred R.E.M.
Poznantsvo sa Peterom Buckom i Michaelom Stipeom pomaže im prilikom realizacije sledećeg albuma – «Sonic Bullets – 13 From The Hip» («Dancing Bear», decembar 2001.). Naime, kreativni dvojac R.E.M. prepoznaje vanserijski talenat u mladom sastavu iz Siska i Peter Buck producira i kao muzičar učestvuje u nekoliko numera na novom albumu. Takođe, okuplja i prilično fino društvo američkih rokera koji će svojim doprinosom u studiju pomoći da «Sonic Bullets – 13 From The Hips» izađe iz lokalnih okvira i nađe put do ljubitelja dobre muzike širom planete. Na albumu, pored Bucka, gostuju i Scott McCaughey (Young Fresh Fellows, R.E.M., Minus 5), Chris Eckman (Walkabouts), Terry Lee Hale, te pevač finskih garage-punk legendi The Flaming Sideburns – Speedo Martinez.
2002. album je licencno objavljen za «Big Beat», podetiketa «Ace Records». Bambi Molesters ovom pločom osvajaju više nagrada u Hrvatskoj, a koncertna aktivnost širom planete se nastavlja, te stižu čak i do Novog Zelanda. Album dobija izuzetno visoke ocene u magazinima «Mojo», «Uncut», a ni uticajni «Pitchfork» ne škrtari u recenziji «Sonic Bullets – 13 From The Hip».
Tokom 2003. bend obilazi Evropu i svira na velikim festivalima, a potom prate R.E.M. na nekoliko koncerata kao predrgupa.
Krajem 2003. pojavljuje se «Dumb Loud Hollow Twang – Deluxe» koji snimaju ponovo i dodaju mu nekoliko novih pesama, a gotovo istovremeno izbacuju i DVD dokumentarac «The Bambi Molesters Backstage Pass». U međuvremenu, sa Chrisom Eckmanom kao vokalom formiraju sastav The Strange i objavljuju album «Night Of Forgotten Films» gde se kao producent pojavljuje ugledni Phill Brown (Bob Marley, Roxy Music, Robrt Palmer, Led Zeppelin…).
2005. prvenac The Strange i poslednji album Bambi Molesters za potrebe evropskog tržišta preuzima «Warner Music» i na taj način bend uspeva da dođe do još šire publike budući da im se album može naći u svakoj bolje snabdevenoj muzičkoj prodavnici starog kontinenta.
Prethodna dva koncerta u Beogradu (SKC, april 2006. i Akademija, februar 2007.) približili su ovaj talentovani instrumentalni kvartet domaćoj publici.
Bambi Molesters su pred objavljivanjem nove dugosvirajuće ploče, a prvi singl, “As The Dark Wave Swells”, već se pojavio na “Dancing Bear” etiketi, propraćen sjajnim video klipom i sve ovo nagoveštava duži nastup u okviru kojeg će beogradska publika imati priliku da uživa u, za ovdašnje uslove, premijernoj interpretaciji novih pesama. Zato s punim pravom i bend, i organizatori očekuju još bolji susret i druženje u petak, 6. novembra u Living Room-u SKC-a.
Karte u pretprodaji na šanku Living Room SKC-a (Kralja Milana 48) i u pabu “Brod” (29. novembra 36). Do 1. novembra – 1000 din, do 5. novembra 1200 din, na dan koncerta 1500 din.
No Comments »
