Rockabilly bend AL & THE BLACK CATS formirao je Al Krivoy pre 4 godine u Mičigenu. Sam Al slovio je za legendu žanra, a u bend je doveo trojicu tinejdžera koji su prve korake u rokenrolu napravili kao tipičan pank trio, a potom se inficirali zvukom 50-tih, kao i pločama STRAY CATS i drugih predstavnika novog talasa istog žanra. Al je, potom, teško oboleo, ali su momci nastavili da pod istim imenom nastupaju najpre širom SAD, a kasnije i po Evropi gde su samo u 2007. i 2008. obišli više od 15 zemalja u bezmalo punih 9 meseci i svojim živim nastupima zadivili veliki broj iskrenih obožavalaca ovog zvuka.
Snimili su tri albuma: “The Fabulous Rockabilly Sounds of“ (2006.), “Shakin’ At the Knees” (2007.) i “Givin’Um Something To Rock’n'Roll About” (2008.), no ono po čemu će ostati upamćeni nisu samo sjajne pesme i dobre ploče, već energični, na momente divlji koncerti i šibanje hitova sa toliko žestine koja bez daha ostavlja i rokenrol poklonike ne baš sklone pomenutom žanru.
Kontrabas, minimalni set bubnja sa sve dečkom koji ga koristi stojeći i nemirni guitarslinger koji sve vreme đipa unaokolo, pentra se po šanku, upada u prve redove sa svojim instrumentom da bi već narednog sekunda skočio nekom od zapanjenih posetilaca na ramena i potom se u velikom skoku ponovo našao na bini vratili su veru u žanr koji se poslednjih godina, makar kod nas, nije naročito ‘zapatio’ i, možda i najvažnije, inicirao dosta mladih ljudi, njihovih vršnjaka, da potraže rokabili albume i naprave bendove sličnog usmerenja. Takođe, stariji ljubitelji rečenog muzičkog izraza, zatečeni sjajnim koncertima ove trojke, u kasnim 30-tim ponovo brižljivo oblikuju svoje frizure, vade garderobu iz naftalina i pokušavaju da uvuku stomake u farmerke čiji je obim već neko vreme pretesan za godine u kojima se nalaze.
Kanada nam je, tokom istorije dala nekoliko zaista ključnih pank bendova. Od Nomeansno i DOA, preko Subhumans pa do Dayglo Abortions, velika zemlja na severu američkog kontinenta umela je da isporuči pankere kojima nisu smetali hladnoća, hokej i niska naseljenost ledenih pustara.
SNFU, osnovani još 1981. godine, spadaju u grupu legendarnih kanadskih pank grupa i jedan od onih bendova čije se ime izgovara u istom dahu sa imenima najprominentnijih američkih pank rok bendova.
Okupili su se u Edmontonu, početkom osamdesetih godina, kada se budući pevač Ken Chinn (poznatiji kao Mr. Chi Pig) upoznao sa braćom Marcom i Brentom Belke. Zajednička interesovanja bili su im voženje skejtborda i slušanje panka, pa je osnivanje benda bio sasvim logičan naredni korak. Tokom sledećih par decenija ova tri imena će i ostati jezgro benda SNFU. Ritam sekcije će se menjati, ali braća Belke i Mr. Chi Pig su ljudi na koje većina nas prvo pomisli kada čuje neku od pesama ovog benda.
Kroz osamdesete godine bend se vozio na uobičajenoj dijeti agresivnih (pre svega severnoameričkih) turneja i izdavanja dobro primljenih albuma za američke etikete. Još od debi albuma …And No One Else Wanted To Play iz 1984. godine, bend će ostati dosledan svom fetišu da im svi albumi moraju imati ni manje ni više nego sedam reči u naslovu. Da li je ovo i razlog što su posle sedmog studijskog albuma, izašlog još pre pet godina stali sa izdavanjem novih ploča – još nije utvrđeno.
Krajem osamdesetih bend će se raspasti a članovi će osnovati sopstvene grupe, no, uspon kalifornijskog panka i nezavisnih izdavača sa njim povezanih u devedesetm godinama poslužiće i kao odskočna daska za novu inkarnaciju grupe koja je vrlo uspešno radila do pred kraj devedesetih kada ju je Brent Belke napustio, odlučivši da potraži sreću za sebe u nesigurnim vodama filmskog biznisa. Bend je nastavio sa radom kao kvartet i akcenat stavio na turneje. Albumi su dolazili ređe, ali su zato bili jako dobri. In The Meantime And In Between Time iz 2004. godine, još uvek najnoviji album benda mnog smatraju jednim od njihovih najboljih radova.
2005. godine SNFU će ponovo objaviti raspad. Dok su ostala trojica odmah osnovali novi bend, Marc Belke je okačio gitaru o klin i posvetio se karijeri radijskog didžeja. Činilo se da je konačna tačka na SNFU priču ipak stavljena, sve dok…
Sve dok Mr. Chi Pig nije okupio novu postavu da svira na proslavi dvadesetpetogodišnjice benda. Niti se leto 2007. godine moglo zaista smatrati dvadesetpetogodišnjicom SNFU niti je Chinn tvrdio da je kvintet sastavljen od nekih starih članova i nekih novih članova zaista bio pravi SNFU (štaviše, nastup i jeste bio najavljen samo kao «sviraju pesme SNFU»). Uostalom, braća Belke su bila pozvana (kao i drugi bivši članovi) da učestvuju u ovom projektu i ljubazno odbili i to je trebalo da bude samo jedna drugarska svirka… Ali pokazalo se da Mr. Chi Pig ne može da opstane bez SNFU u svom životu i bend će uskoro početi da radi redovne koncerte i turneje. Iako će Marc Belke otpisati novu postavu kao neautentičnu, Chinn će vrlo jasno staviti javnosti do znanja da je, što se njega tiče ovo samo nova faza u radu starog benda i da su ’ove pesme moj život. Izvodiću ih dok ne umrem!’ Možete misliti šta hoćete o autentičnosti postave ali ovakva posvećenost muzici se mora poštovati.
Kod SNFU je ionako sve i bilo podređeno muzici, melodičnoj, energičnoj, eksplozivnoj mešavini režećih gitara, leteće ritam sekcije i Chinnovog bezobraznog vokala, prelivenog kroz melanholične harmonije. Bend nikada nije imao političku ili ideološku agendu, baveći se radije crnim humorom i satirisanjem masovne kulture. U Beograd nam stižu 8. Aprila, kada će nastupiti u klubu Living Room, uz podršku lokalne atrakcije JAIBO! Karte se u pretprodaji mogu nabaviti po ceni od 1000 dinara, dok će na dan koncerta cena biti 1200. Ako ste raspoloženi za obrok vrhunskog kanadskog melodičnog pank-roka, znate gde ćemo se sledeći put sresti!
Petak, 10. april – Pirot @ DOM KULTURE / JAZZ CAFFE
Subota, 11. april – Plovdiv @ LEBOWSKI
Nedelja, 12. april – Novi Sad @ LAZINO TELE
Parker Griggs je sigurno jedan od najboljih mladih gitarista u rokenrolu ovih dana i svoj bend Radio Moscow formirao je pre 4 godine nezadovoljan dotadašnjim učinkom sa par lokalnih garage-punk sastava. Zaljubljen u znatno komplikovanije zvučne slike od onih koje kreiraju garažni i/ili punk drugari sa kojima je pravio prve muzičke korake, mladić iz Ajove usavršava svoje poznavanje ovog instrumenta i muku muči da pronađe još par istomišljenika, ponekad sam svirajući bubnjeve na demo snimcima grupe. Kvalitet ne mora uvek da propadne na ovaj ili onaj način i njegov talenat zapaža Dan Auerbach (The Black Keys) požurujući ga da mu pomogne oko ugovora za prvi album sa Alive Records koji bi sam Dan producirao.
Istoimeni album Radio Moscow pojavljuje se pretprošle godine i nesumnjivo je jedan od najuspešnijih prvenaca u poslednje vreme. Visoke ocene u muzičkoj štampi i poznanstvo sa ‘facom’ iz velikog benda ubrzavaju ih na putu slave, te već par meseci po izlasku ploče Radio Moscow dobijaju pozive za turneje, na par ih vode Black Keys i glas o neobičnom, mladom bendu koji briše sve pred sobom dopire i do ove strane Atlantika, te ih poznata francuska agencija dovodi na prvu evropsku turneju.
Slušajući njihove gotovo nikad kraće pesme od 4 minuta sa čestim promenama toka, prilagođenog solažama i mrcvarenju pedala na kojem bi im pozavidela cela Sub Pop ekipa, prosto ne možete, a da ne dokučite da je ovo prvi od sastava čiji je koren u psihodeličnom bluzu i 70’s hard-rocku istom merom kao i u garažnom prangijanju iz druge polovine 60-tih, a da ne izaziva gađenje neuspelim oponašanjem rokenrol heroja. Ovaj momak i njegov trio zvuče kako bi MC5 trebalo na zamišljenom novom poslednjem albumu samo što je detroitskih kraljeva bilo petorica, a ne trojica. Utoliko je Parkerov talenat ispred svih skorašnjih imitatora bilo MC5, bilo Stooges ili kojeg od vrednih tipova što su brijali svojim džitrama i proizvodili buku krajem 60-tih i početkom 70-tih, a da se od toga nije podizao želudac koji će neku godinu kasnije da porodi (još bolje - ponovo rodi!!) punk. Bez ikakvih hipi gnjavaža, sirovo, glasno, sa nesvakidašnjim osećajem da se pesma od 4-5 minuta ne pretvori u onanisanje. Nije ni čudo što ga već prati glas novog Hendrixa, nesumnjivo jednog od velikih uticaja na masnokosog klinca iz Ajove.
Novi album - «Brain Cycles» - izlazi 14. aprila opet za Alive Records. Prvi komentari retkih koji su imali priliku da preslušaju ploču obećavaju još jedno psihodelično hard-rock kuvanje krcato Griggsovim virtuoznim solažama i znalačkim gaženjem po raznim pedalama.
Radio Moscow na drugoj evro-turneji ponovo sviraju u Beogradu (Utorak, 7. april @ Living Room). Izgleda da je domaća publika u ovom mladom bendu (prosek godina 21!!) prepoznala Nove nade rok muzike i to je dobro pošto ovi momci upravo to i jesu.
Sreda, 1. april – Beograd @ ŽICA (Kraljevića Marka 5)
Četvrtak, 2. april – Zrenjanin @ KLUPČE
Švajcarska garažna scena baš i nema neku impozantnu tradiciju dobrih bendova iz žanra, ali je nekoliko godina pošto je osnovana izdavačka kuća Voodoo Rhythm Records situacija krenula rapidno da se menja. Najpre su se pojavili DEAD BROTHERS, potom THE COME N’ GO, a razvojem Voodoo Rhythm Records umnožio se broj bendova koji se mogu podvesti pod ovaj žanr.
Jedni od zanimljivijih poslednjih nekoliko godina jesu THE BUDGET BOOZERS, četvorka iz Berna. Do sada su objavili jedan album («Goin’ Down Good») i više singlova, te se pojavili na nekoliko internacionalnih kompilacija. Uz zemljake THE MONOFONES su svakako trenutno najjači predstavnici sirovog garažnog rokenrola u tom delu Evrope i ovih dana po prvi put su u prilici da ovdašnjim poklonicima prštećih gitara, nekalkulisane i nekanalisane energije tri akorda pokažu šta znaju i koliko dobru zabavu umeju da naprave.
Ulaznice za beogradski koncert već mogu da se kupe po pretprodajnoj ceni od 300 din u samoj Žici, ali i u pabu «BROD», 29. novembra 36. Na veče koncerta cena karte iznosiće 400 din.
The Ultra Twist formirani su 2006. i jedan su od najpoznatijih italijanskih garažnih bendova mlađe generacije. Do sada su objavili 5 singlova, pojavili se na par kompilacija i izašao im je jedan DIY živi album na kojem su pored autorskih izveli i pregršt garažnih i punk-rock standarda od The Sonics, 13th Floor Elevators do Devo.
Ono što momentalno osvaja kod ova četiri momka jesu savršeni smisao za humor i mediteranska nepretencioznost. The Ultra Twist ni na jedan način ne pokazuju prisustvo želje da postanu ‘the next big thing’, ploče objavljuju ili sami, ili za prijatelje, tiraži istih su po par stotina i sve je snimljeno na «1-2-3-4 i pucaj» štos, dakle, vrlo lo-fi, samim tim i vrlo blisko onome kako bend zvuči uživo.
Gitara, bubanj, bas, teremin i klavijature pojačani su do daske i proizvode buku na ivici raspadanja. Upravo su sličan zvuk svojevremeno imali The Mummies, The Oblivians i Supercharger, 3 možda najzapaženija američka predstavnika lo-fi garage punka i sasvim je očigledno čije su ploče ovi momci skupljali u mladosti. Ako se ovim imenima dodaju i već pomenuti zajednički uticaji iz 60-tih (The Sonics, 13th Floor Elevators, The Seeds, The Standells…), lako je doći do zaključka da se radi o bendu koji dobro poznaje sveukupnu istoriju garažnog roka, a to je jedan od najvažnijih uslova da se oprobaju u istom ili sličnom žanru.
Do sada su obišli Zapadnu Evropu, od Engleske do juga Španije, svirali x puta u Italiji, a od marta 2009. istražuju istočnije krajeve, te će se obreti i u Beogradu na koncertu u klubu Žica, 26. marta od 22:00.
Karta za njihov nastup je 300 dinara i može se kupiti u samom klubu (ŽICA, Kraljevića Marka 5), ali i u pabu «Brod» (29. novembra 36 / Despota Stefana 36!!). Na veče koncerta – 400 din.
Jeffrey Novak, uprkos ranim dvadesetim, ima već štošta iza sebe na nezavisnoj rokenrol sceni Amerike. Osim što je ime ’stekao’ kao oneman band, objavivši brdo singlova u malim tiražima koji se sada za prilične pare prodaju na Ebay-u, ovaj mladić je predvodio i obećavajuće The Rat Traps.
Cheap Time je njegov novi bend i ubrzo posle par singlova dolaze do debi albuma za In The Red Records, jednu od najproduktivnijih nezavisnih etiketa u SAD (Boss Hog, Sparks, Dirtbombs, Intelligence, Pussy Galore, Jay Reatard…). Istoimeni album pojavio se prošle godine, a rok novinari se utrkuju u pohvalama i poređenjima sa nešto starijim zemljakom mu, Jayom Reatardom, koji je do nedavno slovio za jednog od najtalentovanijih indie pop autora. Zapravo, slobodno može da se kaže do izlaska ove ploče koja mnogo slikovitije od pređašnjih oneman band singlova predstavlja Novakov dar za pisanje dobre pop pesme, mimo svih klišea.
Power-pop začinjen glam rock fintama i fatalističkom garage punk žestinom u 14 pesama i manje od pola sata trajanja. Glasno, melodično, pevljivo, nervozno i zašećereno taman toliko da ne zađe u uobičajeno podilaženje masovnom pop ukusu. Nesumnjivo jedan od najboljih albuma sličnog žanra još od «Blood Visions» pomenutog Reatarda.
Larry Hardy, vlasnik In The Red Records već godinama potvrđuje zavidan osećaj da namiriše originalne bendove unutar nezavisne pop produkcije. Tako je na neki način uspeo da Dirtbombs oslobodi večite etikete garažnog benda i, poslednjim ih albumom prevede u uslovno rečeno pop vode, lo-fi pop Larsa Finberga iz The Intelligence nametnuo je kao jedan od obrazaca koji već nekoliko godina slede mnogi drugi, mlađi bendovi istog žanra, Jaya Reatarda je upakovao i učinio jednim od pitchfork starova, a iz naftalina je izvukao legendarne Sparks i sa njima napravio komercijalan uspeh što mu sada dozvoljava da bez straha objavljuje sve što mu se dopadne. Sa jednim od poslednjih ‘otkrića’ – CHEAP TIME – šef In The Red Records nema razloga da se sekira. Bend je upravo onakav kakav i treba da bude novom dobu primereni new wave/power-pop sastav – bučan, pun energije, na momente mahnit, a sve vreme tako zaraznih melodija i refrena. Jedinstven dokaz da čisti pop još uvek ume da iznenadi iz nekog podzemnog sveta, daleko od već prežvakanih recepata za pisanje pop pesme kojima se tržište zasipa od strane MTV-ja i muzičke industrije.
CHEAP TIME su od 4. marta do sredine aprila na svojoj prvoj evropskoj turneji. Tokom iste sviraće i nekoliko koncerata u zapećku jugoistočne Evrope – Srbiji te će i ovdašnja publika imati priliku da overi živi nastup jednog od bendova pred kojima je ozbiljna karijera u najavi.
Iz prve generacije Sub Pop bendova, čija je karijera bila vezana za Sijetl i bližu okolinu, jedino su Supersuckers ostali konstantno aktivni. Nirvana, Soundgarden, Tad, Fluid i još par njih otišli su u istoriju, Walkabouts sporadično odsviraju poneku evropsku turneju, a Mudhoney su se vratili pre par godina nakon duže pauze i pitanje je koliko će još da traju.
Supersuckers su u Sijetl došli iz rodne Arizone krajem 80-tih i posle nekoliko singlova za opskurne izdavače snimaju prvi album, “The Songs All Sound The Same” za Empty Records. Zapravo, radi se o kompilaciji pomenutih singlova. Neprestano se dokazujući u Meki rokenrola čestim živim nastupima, bend skreće pažnju šefova Sub Pop te posle još jednog od zapaženih koncerata i pada dogovor o snimanju prvog regularnog albuma “The Smoke Of Hell” (Sub Pop, 1992). Očito su Bruce Pavitt i Jonathan Poneman hteli da osveže ponudu svoje etikete bendom koji se prilično razlikovao od dugokosih grungera, budući da su u to vreme Supersuckers slovili za jedan od najperspektivnijih punk-rock bendova Amerike. 4 kauboja iz Arizone bili su sveža krv, potrebna žanrovski već profilisanom izdavaču, a sam bend je preko, za jednu nezavisnu kuću, ozbiljne distribucije uspeo da dopre do većeg broja obožavalaca van Sijetla. Već tada, u ranoj fazi svoje karijere, Eddie Spaghetti (basista, vokal i šef grupe) i društvo fokusiraju se na što češće žive nastupe širom Amerike. Posle više od godinu dana skoro neprestanih turneja, Supersuckers su ponovo u studiju i snimaju svoje prvo remek-delo – “La Mano Cornuda” (Sub Pop, 1994), ploču kojom dominiraju hitovi poput “Creepy Jackalope Eye”, “On The Couch” “Sugie” i “She’s My Bitch”. Glasni i istovremeno melodični punk-rock sve više biva začinjen hard i heavy šablonima, a koncertna poza sa gitarama visoko podignutim u vis i obaveznim pesnicama stisnutim u “la mano cornuda” (rogata šaka, pesnica sa ispruženim kažiprstom i malićem) neizostavni momenti Supersuckers nastupa. Zbog toga se vernim fanovima sve više priključuje i heavy metal publika.
Sledeće godine jedan od gitaroša, Ronthrose Heathman, uzima odsustvo i odlazi na lečenje od heroinske zavisnosti, a na njegovo mesto upada legendarni vođa Didjits (Touch & Go Records) – Rick Sims. U ovoj postavi bend snima album “The Sacrilicious Sounds Of The Supersuckers” (Sub Pop, 1995), a u produkciji gitariste Butthole Surfers, Paula Learyja. Svakako najzrelije izdanje do tog momenta i ploča koja pršti od zaraznih rock rifova, sjajnih gitarskih dijaloga i egzibicija, posveta heavy metal herojima (“Ozzy” – očigledan hommage pevaču Black Sabbath), ali i sve većom zainteresovanošću benda za nasleđe country muzike (u “Born With A Tail” i “My Victim” samo u naznakama, ali već na poslednjoj “Don’t Go Blue” biće jasno da kaubojski šeširi i čizme na promo fotkama nisu puko koketiranje, već smernice za dalju karijeru).
Već naredni album, “Must’ve Been High” (Sub Pop, 1997), uz povratak Rona Heathmana sa uspešnog lečenja, predstavlja Supersuckers doprinos modernom country zvuku, a u prilog tome koliko su dobri u žanru govori i podatak da se na albumu kao gost pojavljuje niko drugi do Willie Nelson, svakako najveća živa country legenda. Ne treba zaboraviti ni sjajan duet Eddyja Spaghettija sa Kelly Deal (Breeders) u “Hungover Together”. Takođe, gotovo istovremeno snimaju i EP sa Steveom Earleom, jednim od najvećih talenata savremene country & western muzike, a legenda kaže da ga je saradnja sa ovim momcima spasila bezizlazne heroinske zavisnosti. Uspeh koji je usledio dovodi ih do ugovora sa Interscope Records, ali album koji im je obećan nikada ne izlazi za ovaj major label i Supersuckers se par godina povlače po sudovima sa advokatima Interscopa, da bi po dobijanju parnice oko autorskih prava na svoje pesme objavili narednu ploču - “The Evil Powers Of Rock’n’Roll” (Koch International, 1999), još jedno rock remek-delo bez country upliva. Iste godine Sub Pop objavljuje sjajnu kompilaciju samoljubivog naziva “How The Supersuckers Became The Greatest Rock And Roll Band In The World”.
Sledeće godine snimaju 2 pesme (jedna sa Eddiejem Vederom, pevačem Pearl Jam) za kompilaciju “Free The West Memphis 3”, a 2001. objavljuju split album sa Electric Frankenstein.
2002. pokreću sopstvenu izdavačku kuću, Mid-Fi Recordings, za koju i dan-danas objavljuju albume. Prvenac je živi country biser “Must’ve Been Live” koji se isto može naći preko Sub Pop-a. Teško da je iko u poslednjih par decenija uspeo da napravi ovako energičan živi album, a tako jasno žanrovski omeđen unutar country & western muzike.
2003., neopterećeni izdavačima jer sada su svoji na svome, realizuju novi studijski, ponovo hard-rock/punk-rock LP – “Motherfuckers Be Trippin’” na kojem je jasno da ako ste vešti i talentovani ne postoje granice među žanrovima. Nabrijane gitare, Eddyjev raspukli vokal i melodično pevanje, solaže, rifovi i masna zvučna slika kreću se hard i heavy rock putanjom sa istom lakoćom kao i country-punk stazom. Iskustvo starije od deceniju i po, neprestane provere uživo od SAD, preko Evrope, do Japana i Australije + nazad, podiže ih na pijedastal jednog od najžešćih i najboljih rokenrol bendova današnjice koji sa istom lakoćom šiba hard/heavy/punk rifove i honky-tonk country poskočice i balade. Možda postoji još koji bend koji je dobar u tome, ali je sigurno da nijedan ne ume kao što umeju Supersuckers. Vreme je i za prvi DVD dokument. 2004. objavljuju “Live At Anaheim”, video zapis sa koncerta na kojem se jasno vidi da Supersuckers publiku čine fanovi heavy metala/hard-rocka ravnopravno sa fanovima garage-punka i punk-rocka, ali i oni čija su srca zakopana u Nešvilu i country & western muzici. Sledi još par živih albuma, što u country, što u rock varijanti, a 2005. objavljuju kompilaciju pesama koje se nisu našle na regularnim albumima (mahom singlovi) – “Devil’s Food”. Za ljubitelje mainstream zvuka, a pomalo neočekivano za punkere i metalce, tu se našla i obrada globalnog hita Outkast – “Hey Ya!” (inače, hidden track na DVD-u!!).
2006. izlazi EP “Paid”, kako Eddy Spaghetti reče ploča koja će da definiše zvuk i pravac u kojem će se bend kretati u nastavku karijere. Treba li reći da ju je sam markirao kao njihovu najbolju ploču do sada i da je sasvim u pravu? Rock + Country + Punk-Rock, dobitna kombinacija za momke koji su zajedno porasli i družili se još iz najranijeg detinjstva u Tusonu, Arizona. Jednostavno rečeno, radi se o bendu koji je u 20+ godina karijere uspeo da iskorači iz uskih žanrovskih odrednica, dopre do raznorodne publike i svima podari ventil kroz koji će da ispucaju svoje frustracije bilo da uzmu učešće u pogou ispred bine, headbangingu sa strane ili klimanju glavom iz pozadine. Upravo zato su Supersuckers najveći rokenrol bend na Svetu.
Prošlog oktobra objavili su novi studijski album «Get It Together!» koji nije doneo nikakva iznenađenja u muzičkom izrazu, ali to je i štos kod velikih rokenrol bendova – da sviraju, takoreći, jednu istu pesmu, sa tri akorda, ritmom i stavom, a da ne ugnjave. Naravno, pozitivne ocene nisu izostale, a jednu od najboljih kritika možete da pročitate na http://www.allmusic.com/.
Od kraja januara do kraja aprila ovaj sjajni bend koji je godinama neprekidno na turneji, opet je u Evropi i sviraće, posle 2 godine, ponovo u Srbiji. Kick-ass R’n’R show najvećeg rokenrol benda na Svetu Vas očekuje 24. februara u legendarnom beogradskom klubu Akademija. Spremite se za jedinstven i nenadjebiv rock’n’roll koncert i obucite čist donji veš jer će ga ovi momci s pola snage istresti iz vaših pantalona.
“If you don’t like the Supersuckers, you don’t like Rock-N-Roll.” -Lemmy Kilmister from Motorhead
“They played my birthday party. They rock!” -Eddie Vedder from Pearl Jam
“Supersuckers…I love the Supersuckers, our whole band loves you guys!” -Robin Zander from Cheap Trick
“The Supersuckers understand that great rock and great country are, at least on a spiritual level, exactly the same thing. Rock on, boys.” -Steve Earle
“The Supersuckers rock ferociously whenever they feel like it and what really matters is ending this sentence with an exclamation point!” -Little Steven Van Zandt, E Street Band, Little Steven’s Underground Garage
Utorak, 6. januar - Beograd @ ŽICA (Kraljevića Marka 5) od 21:00
Sreda, 7. januar – Zrenjanin @ Klupče
Japanski duo 2UP formiran je 2002. godine u Tokiju. Dva prijatelja, Tetsunori Tawaraya (gitara/glas) i Keiichi Nakano (bubnjevi/glas), imaju poduži staž na japanskoj hardcore sceni (Keiichi je svirao bas u legendarnom thrash bendu – TOTAL FURY, a Tetsunori svira i u Dmonstrations iz San Franciska, pored još dva manje poznata japanska benda) i njihov muzički izraz umnogome se razlikuje od predvidljivih, poslednjih godina isprostituisanih podžanrova. Žustra, energična struktura pesama, ispresecani, neočekivani ritmovi bubnjeva i, kad su Japanci u pitanju, odvajkada poznati vrišteći vokali. Na momente uplivi metala, čak free-jazza svakako obogaćuju ionako žanrovski raznoliku zvučnu sliku. Jasnije govoreći - jedno autentično pankoidno “odjebite” kontroli muzičke industrije ili kako to gitarista benda opisuje: “Kada je čovek pre x godina otkrio žicu, krenuo da je zateže i ostao zapanjen da na istoj može da se proizvedu različite melodije”. Sa njihovim se zvukom može ponovo eksperimentisati na temu primitivne emotivne strane ljudske evolucije. I to do unedogled.
Inače, Tetsunori Tawaraya je pored sviranja poznat i po svom umetničkom radu, kao dizajner, slikar i kreator zapanjujuće ilustrovanih stripova.
2006. objavljuju dva albuma i to u razmaku od samo 4 dana. Najpre se 4. avgusta pojavljuje “I Lost Control, Mr. Poirot” za Toad Records, a potom 8. avgusta i “Teenage Mondo Trash” za Ache Records. Inače, drugi album zapravo je prvi budući da je snimljen 2 godine ranije, samo se nešto duže čekalo na izdavanje.
Ova dva momka po prvi put dolaze da sviraju u Srbiji i beogradski koncert biće održan 6. januara u klubu ŽICA sa početkom od 21:00.
Karta je 300 dinara i moći će da se kupi na ulazu u klub neposredno pred nastup.
SSM su formirani 2005. kao jedna od prvih detroitskih super-grupa iz tamošnjeg jezgra garažnog rokenrola. John Szymanski, klavijaturista, predvodio je ranije The Hentchmen sa kojima je jedno vreme nastupao i Jack White, Dave Shettler, bubnjar, bio je u The Sights, a Marty Morris u Cyril Lords. Premda su sva trojica godinama poznati po radu u garažnim bendovima, SSM jedva da u tragovima zalaze u isti žanr. Muzički izraz znatno je kompleksniji od prangijanja 3 akorda i to je još jedan razlog zašto je ovaj relativno mlad po stažu sastav uspeo da u par godina i sa samo 2 albuma zaintrigira širu rokenrol javnost i zakači samo pozitivne ocene rok kritike bilo da se radi o on-line fanzinima ili o ozbiljnijim magazinima.
Već pre prvog albuma bend je skrenuo pažnju Dana Auerbacha iz The Black Keys koji ih je preporučio izdavaču Alive Records za koji je 2006. i objavljen istoimeni LP. Ploči je prethodila zajednička turneja sa The Black Keys po zapadnoj obali, a, obzirom da Alive ima odličnu distribuciju u Velikoj Britaniji, SSM bivaju pozvani na prvu englesku turneju sa The Datsuns posle koje je usledila jedna poduža sa The BellRays u Americi.
Izuzetno autentičan spoj psihodeličnog roka, te prog i kraut-rocka, uz dozirana elektro pomagala, čine ovaj sastav jednim od najneobičnijih na nezavisnoj rokenrol sceni poslednjih nekoliko godina. Taj, donekle artistički pristup pisanju pesama, bio je put kojim su došli do većeg broja fanova, van uskog kruga ljubitelja garažne muzike, ali ih je background održao i u srcima onih kojima su tri akorda, ritam i stav #1 za pisanje dobre pesme. Otuda na njihovim koncertima imate čitavu lepezu raznih potkulturnih likova, od techno i elektro klinaca, preko matorih prog/kraut rock tipova, do garažnih rokera. Komotno se može reći kako su SSM jedan od prvih rok bendova posle Blues Explosion koji je, na neki način, uspeo da pomiri skoro pa nepomirljive žanrove i pristalice istih, a to bi trebalo samo po sebi da bude dovoljno za dokučivanje značaja ovog sastava u savremenoj nezavisnoj rokenrol produkciji.
Početkom 2008. SSM izbacuju i drugi album «Break Your Arm For Evolution», takođe za Alive Records, producent je njihov veliki fan iz The Black Keys, Dan Auerbach, i, kao i prethodna, ova ploča dobija samo hvalospevne kritike, ovaj put u znatno većem broju velikih, tiražnih magazina poput NME, Rolling Stone, Magnet i sl.
SSM početkom 2009. dolaze na još jednu evropsku turneju, a konačno i u Srbiju i par okolnih zemalja.
Još od Exploding Hearts nije se pojavio u ovoj meri zanimljiv power-pop sastav kakav su Lover! iz Memfisa. Britke, pršteće gitare, harmonične linije ritam sekcije, melodičan, skoro klinački vokal i duhoviti tekstovi glavni su aduti novog benda Richa Reatarda (ex-Reatards, Lost Sounds, American Death Ray, Knaughty Knights) koji sada nastupa pod pseudonimom Rich Crook. Kolega iz tinejdžerskih dana i jedne od poslednjih američkih adolescentnih atrakcija – The Reatards, Jay Reatard, pomogao je da se zvuk blizak bendovima kao što su Sloan, Cheap Trick, Undertones i Dickies što bolje zabeleži u studiju i na dva albuma koliko je ovaj bend objavio do sada.
Zanimljivo je da je Rich tek u ovom bendu preuzeo ulogu frontmena budući da je u Reatards i Lost Sounds svirao bubnjeve, a u Knaughty Knights tek drugu gitaru (razumljivo kad u istom bendu svira i Jack «Oblivian» Yarber!!) i sjajno mu ide. Zato je za bubnjevima provereni Greg Roberson (ex-Reigning Sound i Love pokojne rokenrol legende Arthura Leeja!!) i to je samo po sebi najava veoma iskusne koncertne postave koja u startu obećava dobar show.
Lover! su na drugoj evropskoj turneji od početka sledećeg meseca, a prvi koncert u Srbiji planiran je za 9. decembar u beogradskom SKC-u.
Ako vam je dosta melanholičnih pop bendova i njihovih jadikovki, ako želite da čujete pop sa glasnim gitarama i rasturajućim ritmom, ako bi da se iskačete uz pivo i mnoštvo melodija, onda obavezno pogledajte ove momke iz Memfisa.
1 Comment »
